Jedan od utabanijih načina za stradanje je da  shvatimo nečiji manjak ljubavi…poštovanja i pažnje kao vrhunski izazov da ga moramo ubediti u našu sopstvenu vrednost…
Kao…
Ako nas baš taj neko zavoli e onda smo ok…i vredimo…
A ako ne…e onda ništa…definitivno ne valjamo…i ne vredimo…i ne zaslužujemo ljubav uopšte…ni od koga drugog…
Nekada nam ta tapija da smo vredni na nekim mestima i pred nečijim očima jednostavno nije ni ponuđena…
Što je smrtonosno samo dok mi sami to dozvoljavamo…
A u stvari je sasvim ok da nas neko ne voli…ne poštuje i da nam ne da ni trunčicu svoje pažnje…dok god sve to mi sami sebi dajemo…i obezbeđujemo…
I dok se trudimo da budemo po sopstvenom ukusu…
Mogu tačno da zamislim kako mladog Šabana Bajramovića gledaju potpuno belo na nekom čistunskom muzičkom konzervatorijumu u Beču…koji jako ceni tradiciju…preciznost i pravila izvedbe…
I kako je nešto stariji Sam Bog Sveti u nekoj zadimljenoj mehani na Jugu…kako se smeši od uveta do uveta…okružen ljudima sa sjajem u očima…širokim srcima…vatrom u dušama…i sa kukovima koji sami od sebe poskakuju na svaki dobar ritam…
Najvažnije je u stvari otkriti svoj sopstveni sistem vrednosti…
I ono što se nama zaista dopada…
I što nas čini zaista srećnim na duge staze…
Pa ispoštovati sebe tako što ćemo se uporno okrenuti našem ličnom rastu i jako se potruditi da postanemo vrhunski u tome što smo izabrali da postanemo…
I na kraju dobiti kao nagradu život kakav smo i zaslužili…
Ljubav prema sebi je zato uvek unutrašnji posao…
Nikako i nikada spoljašnji…
I uvek je moguća…
Čim je potražimo na mestu gde se zaista i može pronaći…