Uvek sam voleo onu metaforu da je Nebo uvek Nebo…
Bez obzira da li je trenutno tmurno…kišno…olujno…ili pak vedro i sunčano…
Ono je uvek iza…
I uvek je veći koncept od vremenske prognoze…
Pa čekaj…
Važi li to i za nas Ljude…
I za naše lepe i teške trenutke…
Gornje i donje položaje u životu…
Uspešne i neuspešne periode…
Jesmo li i mi tu uvek iza?
I jesmo li i mi veći od toga kako nam u tom trenutku ide?
I kako izgledamo?
Ko voli nebo samo kad je sunčano taj uopšte nije shvatio koncept…
Ko voli sebe samo kad mu ide…i kad je lep…i uspešan…taj još manje…
Kišni dani su sastavni deo života…
Oni su tu kao kontrast…
I predah koji omogaćava ovim našim prokletim mozgovima da rade ono u čemu su najbolji…
Da maštaju o sreći…ili da je se sećaju…
Zanemarujući sve ono što se u tom trenutku zaista dešava…
A bukvalno nikada nije tako da nije nekako…
I da nemamo na čemu biti zahvalni…
I čemu se diviti…
I u čemu uživati…
Ali dobro…
Možda jednog dana zastanemo i prihvatimo kišu kao sastavni deo vremena…
Pa naučimo da joj se divimo kao fenomenu…
Ili se čak drznemo da pokisnemo…dok idemo ka tome što nam je zaista važno…
A možda čak stignemo i da zaplešemo…
Pa nek’ ide život…
Svakako nećemo umreti i rastopiti se…
Pa nismo mi od šećera…
A ko zna…
Možda zaista i ne postoji raskošniji nebeski fenomen od Duge…