Još uvek nisam upoznao čoveka koga je novac učinio boljom osobom…
S druge strane…
Oko dvesta eura košta jedan jedini dan palijativne nege u Beogradu gde neko koga volite može bez bola i sa dostojanstvom da provede svoje poslednje dane…bez grča na licu…i bez tame u očima…
A oko pet hiljada eura košta jedan jedini proces vantelesne oplodnje u kome ćete u najboljem slučaju iz prve dobiti nešto što ćete voleti više od sebe…i što će postati merna jedinica vaše sreće…
Tako da nisam pametan…
Dostojevski je govorio da je beda najveći porok…
A s druge strane izazovi postaju neuporedivo veći kada sve postane dostupno…i jako je teško zadržati se u vrlinama…i u dobrom…i retko ko to uspe…
Možda je prava mera upravo tu negde…
U Sredini…
Da nas ne pokvari i da ne zagospodari…da nam ne dozvoli da otkrijemo kakvi smo zaista ukoliko možemo sve…
A da nas zaštiti…i da zaštiti ljude koje volimo od svakojakih neprijatnosti…bola i poniženja…u kojima život nikada ne oskudeva…
I da nam ostvari naše najveće želje…koje uvek puno koštaju…
Tačno toliko se novcu i treba posvetiti…
I tačno na to mesto prioriteta ga i treba staviti…kada biramo na šta ćemo trošiti vreme i energiju…
Ni premalo…
Ni previše…
Uostalom…
I po drugim suštinskim pitanjima…
Ne postoji važnija imenica u Rečniku Normalnosti od Umerenosti…
S njom ćemo retko gde pogrešiti…