Alibiji

Nema puno boljih alibija da se ni oko čega ne potrudimo i da ništa ne pokušamo da promenimo u svom životu od toga da ubedimo sebe da smo manje vredni…defektni…i da od nas nikada ništa neće ni biti…
Jer…
Onda…
Počnemo da mislimo…
Kao mi bismo se i potrudili…
Ali džabe je jer ionako ne možemo ništa da promenimo…
I svakako smo osuđeni na propast…jer smo takvi nikakvi…
I onda takav način gledanja na stvari vremenom postane i sudbina…
Sećam se nekog mog košarkaškog trenera koji nam je uvek dok smo bili klinci pričao…“ako ne šutneš sigurno nećeš promašiti…ali nije u tome poenta košarke…već je poenta da pokušaš da šutneš najbolje moguće…i da se koš nekako da…a da bi vam to postalo lako i uobičajno morate hiljadama puta da šutnete na treningu“…
Prosto zar ne…
Slično je i u životu…
Na primer…
Ako smo ružni…
Postoje dva načina da rešimo tu neprijatnu okolnost…
Da se ulepšamo…
Ili da izgradimo svoj identitet na nečemu dubljem i suštinskijem…
A najbolje i jedno i drugo…
Ako smo siromašni…
Situacija je ista…
Obogati se brate…
Ili se ostvari i ispuni na nekom dubljem i suštinskijem nivou…
A najbolje i jedno i drugo…
Ovako…
Ostajati ljut na sebe i obezvređivati se globalno kao ličnost samo zato što smo na primer ružni ili siromašni a ne raditi ništa povodom toga jer smo kao prokleti…i to je tako…i nema smisla da se potrudimo da to rešimo je malčice intelektualno naivno…i ekstremno kontraproduktivno…
Volim onu Fordovu…“bilo da misliš da možeš ili da ne možeš…u pravu si“…
Deceniju i više se bavim ljudskom dušom i još ne naleteh na čoveka koji stvarno ne može…ako se zaista potrudi…i ako je realan…
I ako prestane da se samoosujećuje i da se ponaša prema sebi samom kao prema crnom dušmaninu…
Da troši svo vreme ovoga sveta na pitanje jeste li on uopšte za košarku…umesto da šutira na koš po celi dan…ako mu je to želja…ili da nađe sebi neko novo polje u kome će biti odličan…ako zaista realno nije za košarku…
I da istrajava u alibijima koji mu brane da se potrudi…
I da smišlja izgovore zašto sve on nešto ne može da uradi…kao da je to uopšte nekome i bitno…
Ali je zato najlepša stvar u ovom pozivu zaraziti se optimizmom od pacijenata i klijenata koji dugo nisu mogli…
I koji dugo nisu počinjali da se trude…
Koji su bili majstori pasivnosti…
Pa su se nekako drznuli da krenu…
I postali početnici u akciji…
Pa su se zupčanici pokrenuli…
A onda se i gravitacija pridružila…
Kada biste samo znali koliko je to samo lepo…
I koliko je to samo motivišuće…
I zarazno…
Prosto mi dođe da sutra ujutru ponovo pođem na koš…
NBA će po svemu sudeći ostati samo san…šta da se radi…ali možda još nije kasno za karijeru u Ligi Veterana…
Ili što je sigurno sigurno da se ja i dalje držim identiteta intelektualca…
Tu je neuporedivo bolja hrana i piće…
I stomačić nekako daje na autoritetu… 🙂
Uostalom…
Ne moramo svi ni biti lepi i bogati…
Možda je dovoljno da budemo siti i Raširenih Umova…
Ako smo otkrili da nas to ispunjava i čini srećnim…
Da je to naš Identitet…
I jako se potrudili da u tome postanemo dobri…
Pa što onda ne bismo uživali?
Što se ne bismo voleli?
Ko je zaslužio?
Ako nismo mi…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s