Često me pitaju da li treba biti iskren i ogoliti se u ljubavi…
Kada god počnem da razmišljam o odgovoru na to pitanje…moja prva asocijacija bude briljantna izreka još sjajnijeg Irvina Jaloma koji kaže da je „Čin potpunog razotkrivanja jedne osobe drugoj, a da se i dalje bude prihvaćen glavni mehanizam terapeutske pomoći.“…
Od čega veće istine jednostavno nema…
I to je onaj čarobni deo psihoterapije koji ne piše u knjigama…
I koji možete pokupiti samo od Majstora…
I u to zaista verujem…
I po pitanju psihoterapije…
I po pitanju ljubavi…
Jer kad se ogolimo…odatle vode samo dva puta…
Prvi…da se nekome takvi kakvi smo ne dopadnemo…što je sasvim ok…i apsolutno svačije pravo…o ukusima je jednostavno nepristojno raspravljati…i jako će nam uštedeti vreme…živce…i energiju…koju bismo uložili…što trudeći se da se dopadnemo…tamo gde to nije ni ponuđeno…što folirajući se…da prikrijemo nešto što je nemoguće sakriti…
Ili da mu se…igrom slučaja dopadnemo…što je jedna divna ulaznica u svet upoznavanja…rasta…razumevanja…dogovaranja…saosećanja…i zajedničkog uživanja…
Tuđa mišljenja nisu smrtonosna…ukoliko im mi to ne dozvolimo…
I ukoliko shavtimo da naš pravi posao nije da se dopadnemo drugome…već da se dopadnemo sebi…
I da se upornim radom i trudom profilišemo tako…da postanemo Dobre Prilike…
Takve…da ljudima koji se nama sviđaju uopšte ne bude teško da im se svidimo…
I da to nekako bude sasvim logično…
Jednostavno…
Kada se ogolimo…mi u stvari ne možemo izgubiti…
Jer…
Za ljubav je potrebna Duša…
A ona je vrlo zimogrožljiva…
Zato je i nećete naći u površnom…
I zato Obmane ne pomažu…
I jednostavno ne rade…
Makar na duge staze…
Duši je uvek lepo unutra…
Na toplom…
Zato se Ljubav jedino u Suštini i može pronaći…