Ne postoji puno bolnijih stanja od odbačenosti…
One bolne i sveprožimajuće usamljenosti…koja mrači sve što je lepo…i ubija u pojam…
I osećaja da nikome nismo interesantni…niti zanimljivi…
Saznanja da ne postoji iko ko bi želeo da provodi vreme sa nama…
Ako za nečim ljudi pate u ovim suludim…ubrzanim i pretrpanim vremenima to je manjak prijatelja…
One suštinske ljudske povezanosti…koja omugaćava preživljavanje…i svemu daje smisao…a da ne kažem koliko samo veseli dušu…i daje životu boje…
Postoje tri grupe razloga zašto bi neko uopšte i želeo da provodi vreme sa nama:
1. Zato što imaju neku korist od nas…u najgorem slučaju…
2. Zato što su u nama prepoznali nešto što i oni sami imaju…a što je i suština svakog pravog prijateljstva…
3. Zato što imamo u sebi nešto što bi i oni želeli da imaju…jer je imitiranje uvek bilo najviši oblik divljenja…i apsolutno najveći kompliment koji možemo dobiti…
Obrni…okreni…opet je do nas…
Cvetanje…je uvek bilo najlakši način da se Leptiri privuku…
Pravo Majstorstvo je u stvari u tome da odgajimo u sebi Cvetove…koji su neodoljivi baš onakvim Leptirima…kakve bismo i mi želeli da vidimo kako lepršaju tu u blizini…
Ako je nešto dobro na ovom svetu…
To je činjenica da je ta čudesna metamorfoza uvek moguća…ukoliko se baš jako potrudimo…
Uostalom…
Samo potencijal cvetova je neslućen…
Ta mogućnost rasta…ta igra kreativnosti…i ta šarenolikost su potpuno nestvarne…
A da ne pričamo o potencijalima Ljudi…
Po tom pitanju je zaista samo nebo granica…