Uprkos svom napretku moderne psihijatrije i psihoterapije još uvek ne postoji delotvorniji…brži i jači antidepresiv od njegovog visočanstva – Rešenog Problema…
Pravi je paradoks da mi ponekad potrošimo kilograme lekova da pomognemo ljudima da nekako prežive u uslovima dugotrajno nerešenih problema…
Kao da im prste naslonjene na vrelu ringlu oblažemo hladnim oblogama…
Ok…svakako će manje boleti…
Ali opet…
Nije u tome spas…
Možda su ti prsti stvoreni za neka druga mesta…
Za neke vangle zaostale od spremanja torte…
Za kamenčiće razbacane po nekom plićaku na moru…
Za sviranje na nekoj violini…
Ili neka mnogo bezobraznija mesta…
Uostalom…
Sigurno se nećemo na Ružu ljutiti što ne uspeva u Pustinji…
I što se eto malčice sasušila…
Najpametnije bi bilo da je presadimo…
Pa obezbedimo sve što joj je potrebno…
Damo joj vreme…i budemo strpljivi…
Kako bi nam jednog dana bilo sasvim lako da uživamo diveći se toj raskošnoj lepoti…
Kakva je samo sreća što i za Dušu važe potpuno ista pravila….
E sad…
Ruža ili Duša…
Nema puno ni veze…
Cvet je cvet…