Porodica

Mislim…
Naravno da vi to pročitate hiljadu puta dok učite principe Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije…
Osnovni postulat da se sve sme i da ništa ne mora da se dogodi…ma koliko to bilo nezgodno i neprijatno…
I da je suština racionalnosti i mudrosti u prilagođavanju Jedara na Vetar…a ne u kontemplaciji i filozofiranju što baš odatle mora da duva…kad nismo tako isplanirali…
I da je mnogo lakše ukoliko svet posmatramo iz ugla preferencija…
Ja želim…ili ne želim…da se nešto dogodi…
Nego iz ugla rigidnih apsolutističkih zahteva…ovo mora…a ono ne sme…da se dogodi…
Međutim…
Nekako uvek ostaje trunčica nade da pravda postoji…da će sudbina biti fer…i da život neće biti pretežak…i bez ikakavog smisla…
I da će sve biti onako kako i treba da bude…
Sve dok ne čujete neku od priča…koje odzvanjaju u psihiterapijskim sobama na svim meridijanima…svakoga dana…
Priču o paru koji je rodio bolesno dete…
Priču o ocu koji „to“ ne može da podnese…i koji odlazi…
Priču o majci koja ostaje…sa bolesnim detetom…sa poslom kod privatnika…i sa Srbijom…
Priču o majci…koja neposredno pred samoubistvo…kreće na psihoterapiju…čisto da još i to pokuša…pred put…
Priču o tome kako tu…između ostalog…dobija i sasvim uobičajni savet da obavezno ode i učlani se u udruženje roditelja koji imaju isto toliko bolesnu decu…
Priču o saosećanju…o razumevanju…o pomoći…o podršci…o nadi…i o veri…
Priču o Diskretnim Herojima…
Priču o podeljenoj muci…
Priču o drugom ocu kome se desila ta ista priča…samo s’ druge strane…i njegova supruga nije mogla „to“…
Priču o njihovom upoznavanju…o prvoj kafi…o prvoj crnohumornoj šali…“k’o je nas dvoje kleo taj nije dangubio“…o prvom dodiru…i o prvom osmehu…posle sto godina…
Priču o ljubavi…kojoj se niko nije nadao…
Priču o prijateljstvu…najvažnijem od svih…spram Muke…
I kada imate tu privilegiju da u rukama držite njihovu porodičnu fotografiju sa Ade…
Svo četvoro nasmejani od uha do uha…
U prolećnu nedelju…
I onda znate…
Sve se sme…
I ništa ne mora…
Bol je u ovom životu siguran…
Patnja je stvar izbora…
Život će terati svoje…
Naše je da i mi to isto uradimo…
Kako bi Dobro i Dobri pobedili…
Da damo sve od sebe…
Pa kud puklo da puklo…
Ono što je sigurno…
Nema tog besmisla koji se ne može osmisliti…
Niti te muke koja se ne može utuliti…
I nema te patnje koja nije lakša u dvoje…
Da ne kažem u četvoro…
Ja da sam sudbina…
Bojao bih se da ovu Porodicu dalje testiram…
Pokazali su se vala…
I dao bih im apsolutno sve što požele…
U stvari…
Sve što zaslužuju…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s