Dve me rečenice danas posebno dojme…nakon završenog čitanja knjige po kojoj danas čitav svet uči modernu psihijatrijsku farmakoterapiju…

1. Nijedan lek ne radi ukoliko se ne pije…
Iako deluje glupavo…skoro trećina pacijenata po izlasku iz psihijatrijske ordinacije nikada neće ni kupiti lekove koji su im propisani…usled predrasuda…stigme i strahova…te je posao psihijatra između ostalog i da motiviše pacijenta da uzima propisanu terapiju…ukoliko nema boljeg rešenja…
I…

2. Lek koji nema neželjenih dejstava nema ni pozitivnih…
To je jednavno tako…ljutili se mi ili ne…s obzirom da je naš organizam jedan toliko savršeni ekvilibrijum…da čim nešto negde čačnemo nešto drugo će se negde poremetiti…te je stoga prava umetnost propisavanja lekova u stvari izabrati neželjena dejstva koja baš našem pacijentu neće puno smetati…a da s druge strane dobije najveću moguću korist i boljitak…i kako je povodom toga najbolji savet biti u potpunosti pošten i iskren i sve odmah onako kako i jeste predočiti pacijentu…šta nam je sve trenutno od oruzja protiv duševne patnje ponuđeno…i kako čarobni štapići ne postoje…a potom zajedničkim snagama zdravorazumski i mudro odabrati dalje lečenje…ukoliko je ono neophodno…i najbolji mogući izbor…
Iako su naša saznaja o psihijatriji kao nauci daleko od savršenog…
Neobična je prednost što živimo u doba kada moderna psihijatrija postoji…
Kada danas toliko toga znamo…
I možemo uraditi…
I kada imamo ovoliki arsenal lekova i tehnika…
Ne mogu opisati koliko me to raduje…
I kao profesionalca…
I kao čoveka…