Месечне архиве: мај 2019

Broj palačinki po danu

„Koliko palačinki sme dnevno da se pojede dok si na dijeti?
Pa…nijedna…
Ne vredi, treba mi neko drugi ko se bolje razume u dijete.“
Via Twitter – Don Mili @DonMilisav
Presmešno…
Ali…
Pomalo i bolno kada iskreno sebi priznam koliko sam puta u životu dugoročno stradao zbog kratkoročnih zadovoljstava…
I nemanja jasnog cilja…plana i programa…koji bi mi omogućili da istrpim sve frustracije na putu ostvarivanja mojih suštinskih želja…
A tek koliko je samo često ova pojava razlog neuspešnosti psihoterapijskog procesa…
I kamen temeljac brojnih drugih neuspešnosti…koje utabano vode u nesrećne živote…
Frapantno je…
Koliko je ljudi utamničeno uz pomoć samo dve Greške…koje uporno prave…
Prva je Niska Frustraciona Tolerancija…to odbijanje da se istraje u trpljenju neke svesno odabrane muke kako bi vremenom dospeli u privilegovanu poziciju da možemo dugo uživati…
Druga je Samobmanjivanje…tojest…trošenje kreativnosti i inteligencije na potragu za savršenim alibijem…koji će objasniti zašto nam ne ide…i amnestirati nas…pred nama samima…
No šta da radimo…
Naše je da otkrijemo koliko mi lično palačinki možemo dnevno sebi dozvoliti…da bismo bili zaista srećni…na duge staze…
Ali iskreno i pošteno…
Da li želimo biti hedonista pred ogledalom…
Ili nad tanjirom…
Ili mudri majstori umerenosti…i autentičnog dugotrajnog umerenog hedonizma…koji će uživati u svim onim slatkim đakonijama na moru…na koje su došli potpuno zadovoljni svojim izgledom…
Taj broj je za svakoga različit..
I u to se ne treba mešati…
Ali ga svako sebi treba otkriti…
I onda mu se principijalno povinovati…
Da bi dugotrajno bio zadovoljan…i ispunjen…
I stvarno bih mogao još satima da pišem o ovoj temi…
Ali ću završiti sa time da…svaki Kuvar treba sam sebi da zaprži Čorbu…onako kako baš on preferira…
Jer su mi prsti sada već sasvim od eurokrema… 🙂

Atina

Najlakši način da se izborimo sa ljudima koji ne znaju šta hoće je da mi sami to znamo…
Jednostavno je…
I pošteno…
Nikome ništa ne fali…
I svako ima pravo da razmišlja kako god želi…
I da se ponaša kako god hoće…
A pogotovo da nas neće…
Pitanje je samo da li mi baš to zaista želimo?
I da li to možemo da imamo?
Ukoliko su oba odgovora da…
Nemojte čitati dalje…
Samo idite za tim…potrudite se…stignite…osvojite…ustalite se…i uživajte…punim plućima…
Ukoliko je samo jedan odgovor da…
Odlučite se…
Nemojte se ljutiti što Beograd nije na moru…
Ili što Budva nema dva miliona stanovnika…i milion mogućnosti zimi…
Sve ima svoje crne i bele strane…
Otkrijte Adu…
Ili ronjenje…
Saznajte šta vam je zaista važno…
I koju neprijatnost vredi trpeti…zarad uživanja na duge staze…
Ukoliko su oba odgovora ne…
Iz ovih stopa…pravac na neki Put…
Stanite pored…
Ispužite palac i nasmešite se…
I pustite da vas život poveze…
Do neke nove Destinacije…
Ukoliko sami sa sobom porazgovaramo…
Iskreno i pošteno…
I otkrijemo…
Šta su naši principi…
Šta granice…
Šta mogućnosti…
Šta želje…
A šta realnost…
Šta potrebe…
A šta okolnosti…
Nema potrebe da se na bilo koga ljutimo…
Niti da se preterano u tome zadržavamo…
Ukoliko smo fokusirani na Putovanje…
Na naš sopstveni rast i oplemenjivanje…
Na kreativno i konstruktivno…
I na Avanuturu…
Sigurno ćemo jednom prilikom nabasati na Atinu…

Crveno beli Štapovi

Iako je loše vreme…Knez Mihajlova je naravno prepuna…
Kao i uvek u ovo doba godine…kada kruzeri krenu Dunavom…
Kinezi i Japanci škljocaju li školjacuju…kao da se život sastoji od toga da na silu zapamtite neki trenutak…a ne od toga da ga doživite…
Nekoliko Grka se dere na sav glas…svoji na svome…kao da su na sred Atine…kao i uvek…i kao što bi to radili bilo gde na svetu…
Turci špartaju sa kesama iz šopinga i sa torbicama prebačenim napred…preplašeni od Istanbulskih džeparoša…
Italijani dobacuju ono simpatično „ ćao bella“ sa prstima ispred…iz grupice…svakoj zgodnoj devojci koja prođe…u stvari svakoj devojci…
Porodica prelepih afroamerikanaca sa troje dece…đuska sa oduševljenjem ispred onog pretalentovanog Majkl Džeksona sa harmonikom…sa početka ulice…
Jedna sasvim obična nedelja…
U jednoj od najlepših ulica na svetu…
Spolja jesen…a po kalendaru proleće…
I onda njih dvoje…
Koji imaju tu privilegiju da oko njih nose svoje sopstveno godišnje doba…
Sve se utišava…
I sve se oko njih zamračuje…
I kao da sve ostalo ostaje u slow moušnu…
Osim njih dvoje jarko osvetljenih…u gro planu…na sred pozornice…
On viši taman toliko…da kad zagrljeni šetaju gradom…ona može da mu se utisne…toliko jako da između njihovih međurebarnih prostora više nema ni milimetra…i da tako lepo složeni…kao da je evolicija i na to mislila…kad je dizajnirala ovu našu vrstu…još uvek mogu povremeno čak i udahnuti…
On je ščepao…ona ne bi odatle niđe…
Uvežban korak…očigledno dugo uhodavan…
Nežnost…
Pozitivna energija…
Mladost…
I neka Aura Zaljubljenosti koja leprša oko njih…
Prolaze sad već sasvim blizu meni i mogu da ih čujem kako veoma živo pričaju o nečemu što je verovatno samo njima važno…
Na primer o tome da li je on njoj danas rekao koliko mu je lepo sa njom…ili je slučajno zaboravio…
Ili ga ona tera da se seti šta je ono jutros lupao dok su bili na Kalemegdanu…kad se ona zacenila od smeha…
Ili ga ona zeza kako ne zna da kine…i kako je to presmešno…
Ili o tome na kom će se moru ove godine ljubiti…
Ili koja je to trenutno njihova pesma…
Uglavnom tako neke teme od suštinske važnosti za sve zaljubljene…
Mladi su…i srećni…
Čitav svet je njihov…
Ali ti Osmesi…
Ako nešto treba da bude reklama za ovaj grad…to su onda oni…
Široki…blistavi…dobronamerni…iskreni…i zarazni…
Kakve crne zgrade i muzeji…
Prava turistička ponuda ovog grada su baš njih dvoje…
Baš u ovom trenutku…
Slikani krišom…da se Čarolija slučajno ne bi pokvarila…nekom namerom…
Mada bi ladno mogli biti i manekeni nekog psihoterapijskog kongresa…
Naravno ukoliko bi pristali da sa nama podele Tajnu kako postati srećan…uprkos svemu…
Kako osmisliti život uprkos nedaćama…
Kako se fokusirati na rešenja umesto na izgovore…
I kako shvatiti da nas apsolutno ništa ne može definisati…ma koliko to nešto mi imali ili nemali…i koliko god nam do toga nečega bilo stalo…
I kako ništa nije užasno dok mu mi ne nakačimo tu titulu…
I da čovek može da izdrži apsolutno bilo koje kako…ukoliko pronađe svoje zašto…
I da način da se život oboji postoji i u najcrnjim sudbinama…
Ili možda još i ponajbolje kao reklama za neki oftalmološki skup…
Na primer o tome kako da osmislite život ukoliko ste slepi…gde bi njihova Dva Crveno Bela Štapa…kojima upravo lupkaju u širokim polukrugovima ispred sebe…tik ispred mojih nogu…mogli zajedno formirati Improvizovano Srce…oko njih…kako bi njihovi osmesi…ma što da ne i poljubac…došao više do izražaja…
Voleo bih da čujem to predavanje…
Mislim da bih bio nadahnut mesecima…
Realnost je manje više često ružna…
I mi nemamo moć da biramo svoju sudbinu…
Niti tačno posebne nijanse Crne…koje će nas poprskati…
Naše je da našljiskamo Bele…koliko god možemo…
Da je stvorimo kako god znamo i umemo…
Naše je da stalno posvetjujemo…tu sliku koja simbolizuje naši život…
Da toj stalnoj crno beloj alteraciji…ponekad čak udahnemo i Boju…
Kao što ovo dvoje Umetnika Življenja to upavo rade…
Invaliditet je uvek u glavi…
Mentalni Kavezi su uvek najveći problem…
Nema tih Rešetaka koje nas spolja mogu toliko zarobiti…
Mislite da će njima dvoma večeras nešto faliti…u njihovom Domu…u kome znaju tačno gde se šta nalazi?
I kome je sve postavljeno na svoje mesto…
Čaše…vino…otvarač…dugme na daljinskom gde se muzika pojačava…i stišava…
Tajni prekidač kojim se dvosed pretvara u igralište…
Gde su usne…prsti…grudi i dah…
Sreća…radost…suština i smisao…
Mislite da su se oni dopisivali 6 meseci da bi izašli prvi put?
I besomučno gledali jedno drugom storije dok su se simpatisali?
I plašili se da naprave prvi korak?
Mislite da njemu smeta što nema auto?
A njoj celulit?
Mislite da će oni večeras žuriti u predigri?
I zaboraviti da se ljube ovako nevezano preko dana…makar i omašili prvobitno željenu destinaciju poljupca?
Kao da je i važno…gde će poljubac završiti…
Zaboraviti da se grle…eto zato što postoje i što su zajedno?
Golicaju?
I glupiraju onako bez razloga?
Mislite da njima nešto fali?
O naravno da ne…
Oni imaju sasvim sve što im je potrebno…
Taktika je vrlo prosta…
Ako nam život uvali crvenobeli štapić da ga s njim otkrivamo…
Naše je da s njim dolupkamo do onoga što nam je zaista važno…
A to je suštinski uvek moguće…
Uvek postoji kreativan način da se usrećimo…
Imam neki prijatan osećaj da znam u kom će stanu u Beogradu večeras dugo goreti Svetlo…
A možda će čak i ceo kraj šljašteti…

1. maj

U skladu sa današnjim praznikom…moram sa vama podeliti jedan vrlo ozbiljan savet kako da najbolje prevenirate sindrom sagorevanja na poslu…
Kako izbeći stres na poslu?
1. Nemoj ići na posao.
Iako zvuči potpuno banalno…na malo dubljem filozofskom nivou…to je zaista jedino pravo rešenje…
Premor se ne može izlečiti ni sa čim drugim no sa odmorom…I to produženim…
Nema nikakve druge magije…niti čarobne pilule…
Niti mašine koja ubrzava ili usporava vreme…
Zbog toga je Vreme ubedljivo najveći I najskuplji resurs…
I to “nemoj” me podseti na čuvenog Profesora Boričića sa Medicine koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je najsigurnije sredstvo kontracepcije čvrsto I odlučno Ne…
Iako je to neka druga I lepša priča…
Čvrsto I odlučno ne izrabljivanju I zlostavljanju I mučeništvu je jedini siguran način da ne budemo j…
I potpuno sam svestan…da ovaj savet može iritirati…
Svakoga ko nije bogati prestolonaslednik koji može čitav život ništa da ne radi…tojest da čitav život troši nečiji tuđi rad…
I pogotovo sve one ljude koji su bez aleterantiva…
Kao što je I mene bolelo dok sam bio doktor…sa još dve hiljade istih takvih divnih I jadnih u jednoj istoj koloni sa rečicom ne ispred koja sve obesmišljava u jednoj divnoj staroj zgradi na Novom Beogradu koja počinje na B…(I ovo slovo joj je dosta…makar na mojoj stranici)…
I ne volim tom ulicom ni da prođem…
Ali u tome I jeste suština rešenja…
Mi patimo samo dok moramo…
Čim ne moramo…
Čim imamo ili stvorimo alternative (koje zaista uvek postoje) možemo birati…
A čim možemo birati…što bismo onda patili…
Rigidnost je naš problem…a ne realnost…
Ko nauči da bude fleksibilan…teško će se slomiti…
Suština je u tome da naše resurse pretvorimo u alternative koje će nam omogućiti da izađemo na zelenu granu…u našoj ličnoj realnosti…koja je uvek onakva kakva jeste…a ne onakva kakva bi bilo lepo da bude…
Stoga je za nas Obične jedino rešenje vazda bilo da ne radimo neki posao već da da nađemo svoj Poziv…
Potpuno je nebitno šta je to konkretno…
Da se usavršimo u njemu toliko da na njega možemo ići kao u kafanu…
Da se njime bavimo tamo gde za tim poslom ima potrebe…ili da ga odaberemo u skladu sa našom geografskom lokacijom…
I da postanemo jako dobri…kako bi postali skupi…kako bi mogli raditi malo…i onako kako nama odgovara…kako bismo imali vremena za kvalitetan život…I energije za isti…
A to malo je po najnovijim istraživanjima ne više od 4 (i rečima četiri) sata dnevno…pet (ponovo rečima pet) dana nedeljno…čitavih 20 sati nedeljeno…uz naravno redovne godišnje odmore…kako naše mentalno zdravlje ne bi stradalo…
Sve preko toga je već opasno…
Zamislite…
I da shvatimo da je novac ekstremno važan…samo kao medijum koji nas spaja sa nama lično vrednim stvarima…koje su obično potpuno besplatne…I da ga baš zbog toga I mudro trošimo…ne računajuči da li bi bilo baš super da nešto još imamo I sebi kupimo …već koliko sati našeg života to nešto košta…
Verovali ili ne…
Pronaći ili stvoriti alternative je uvek moguće…
Čak I ovde…
Samo zaboravite na sindikate I političare…astrologe I pozitivne psihologe…zle sile I košavu…čarobnjake I čudotvorne esencije koje vam u trenutku promene život…
Oduvek je bilo isto…
Dok Lešinari likuju zbog Suše…
Ko pita Antilope da li im se trči tamo gde vode još uvek ima…
Čitava evolucija je u stvari pronalaženje alternativa…da se preživi…
Stoga…
Odaberite mudro čime želite da se bavite…u skladu sa vašim preferencijama I kapacitetima…
Ja sam rođen da ispijam kafe po aerodromima ili po mediteranskim gradovima…I da ocenjujem kvalitet istih…posmatrajući ljude…ali me niko neće platiti za to…I to je sasvim ok…I pošteno…
Preselite se usavršeni tamo gde ste potrebni ili izaberite da se usavršite u onome što je ovde potrebno…
Takođe…potpuno sam fasciniran onim Lovcima na krabe…po onim severnim morima…I mislim da bih u tome mogao biti jako dobar…I znam da su plate ogromne…samo ne na Slaviji…
I učite neprestano…od dobrih Učitelja…
Deset hiljada sati je potrebno da postanete majstor u bilo čemu…
U vaspitavanju dece…harmonici…vožnji…kineskom…ili stripritizu…potpuno je nebitno…
I cenite sebe…kada prođe određeno vreme koje ste proveli u tom treningu…jer to niko drugi umesto vas ne može uraditi…niti će vas zaštiti…nikoga jednostavno nije briga…za vas…
U ovom surovom svetu svako trči za svojim šargarepama I beži od svojih najdubljih strahova…
Naša sudbina nije nikome posebno važna…
I osnovna premisa kapitalizma je da smo svi u potpunosti zamenjivi…
Poenta je da postanemo što skuplje I teže zamenjivi…
I da shvatimo da sebi to nismo…
Da nema drugog života…
Niti drugih nas…
Niti ima vremena…
Niti je bilo šta važnije od nas samih…
I našeg blagostanja…
Srećan vam 1.maj…
Želim vam od srca da sledeće godine ni ne primetite da je Praznik…