“Bože… daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga…” (Rajnar Nibur)
Iskonska mudrost…
S obzirom da u mojoj ulici postoji ravno šest Maxi prodavnica…I nijedna konkurentska…kupovina u Maxiju potpada pod prvi deo gorepomenute izreke…
Kao I svakodnevno čekanje u redu od barem 15 minuta…
S obzirom da tu kupujem od 2002…pretpostavljam da sam jednu dobru godinu svog života proveo nervirajući se u redu u Maxiju…
Doduše…sećam se trenutaka kada mi je to prijalo…samo da se ne vraćam kući da učim…I kada sam se preznojavao što kasnim na početak neke važne utakmice…
I koliko je uopšte takvih situacija u životu?
Banalnih I ne toliko strašnih ali koje nas dovode do ludila…
Beskrajnih redova koji nam oduzimaju dragoceno vreme dok sebi postavljamo pitanje “ima li života nakon posla?”…
No to je neminovnost…
Frustracije su sastavni deo života…a one su sve ono što se nalazi na putu ostvarenja naših želja…
Suštinski problem nastaje onda kada mi počnemo da zahtevamo od života da “bude volja naša”…tojest da se naše želje moraju ostvariti…i da za nas važe neki posebni uslovi…
Na primer…
Kada ja počnem da zahtevam da imam drugu opciju za kupovinu u ulici…ili da mi u toj kupovini bude prijatno…I da ne gubim nepotrebno vreme…
Ali…
To su samo moje želje…
Nigde ne piše da se tako nešto mora ostvariti…iako bi bilo lepo…I logično…I bolje…
I definitivno nije smak sveta što to nije tako…ima mnogo gorih nepravdi I muka u životu…
I svakako ja mogu istrpeti tu frustraciju…tolike sam već preturio preko glave…
I to definitivno nije moja krivica…jednostavno tržište I odnos prema kupcu u mojoj zemlji su takvi kakvi su…
I svakako mi to neće obojiti život tamnim bojama…život je život…beskrajan niz lepih I ružnih trenutaka…
Problem je što sam se…pre no što sam se orazumio na edukaciji iz REBT-a…dugi niz godina razbešnjavao kad god se nađem situaciji zvanoj…“Ja ne smem da čekam u Maxiju”…
I što sam onda tu neprijatnost sam sebi još više otežavao…
Možete misliti…jaka stvar…ali zapitajte se koliko često vi to radite?
Sada…kada znam da je to samo moja želja koja se ne mora ostvariti I da na nekoj zamišljenoj skali loših životnih događaja to nije ni na jedan posto…I da sam već pregrmeo sto puta gore stvari…mogu da budem samo nezadovoljan….ali ne I besan…
Jednostavno biram emociju koja je za mene dobra…time što odbacujem svoja iracionalna uverenja…koja su neistinita I nelogična…I ne koriste mi…
I tražim konstruktivni način da osmislim ili rešim tu neprijatnost…nekom svrsishodnom aktivnošću…
I sad vi možete sebi postaviti pitanje “Bože što ja izgubih pet minuta svog dragocenog života na ovako glup tekst…da bih na kraju dobio savet kako da postanem nezadovoljan”…
Pa jednostavno…
Nezadovoljstvo je super…pogotovo kad su problemi rešivi…
Ono će vam omougućiti da brzo…efikasno I mudro…rešite problem…ne upadajući u živo blato besa…
Kada su problemi “nerešivi”…nezadovoljstvo omogućava da preživite…I da dobacite do gornjih granica funkcionalnosti…I življenja…
Kada imate tešku bolest…
Ili ste nekoga izgubili…
Ili se neko vama važan dugo ponaša loše prema vama…
Ili živite na nepovoljnoj geografiji…
Jer…
Bes ubija…
Brzo…time što napravi plodno tlo da napravimo neki haos u svom životu…da demonstrativno nećemo da se lečimo jer nismo zaslužili da se razbolimo…ili nećemo više da živimo zbog toga što neko koga smo najviše voleli više nije tu…ili ubijemo ženu/muža što nas vara pa mi robijamo zbog njihovog provoda…ili se samospalimo ispred Ministarstva zdravlja zbog nepravednog položaja mladih lekara…
Ili sporo…time što ta progutana srdžba pokreće sve psihosomatske I autoimune kaskade u našem organizmu…I samo je pitanje šta će nas opaliti ako izgaramo u tom hobiju…
Kada ste nezadovoljni a ne besni…
Vi možete početi da vašu inteligenciju trošite na konstruktivno…mudro I asertivno rešavanje problema…a ne na mučenje samog sebe…
Kada odbacite moranje da se nešto desi…da budete ili da imate…onda možete da sagledate šta u tome što nije…niste I nemate možete da uradite…kako bi krenuli u dobrom smeru…ka vašim esencijalnim željama…I vrednostima…
Da prihvatite da ne morate biti zdravi I da prevrnete nebo I zemlju da bi se izlečili…
Da prihvatite da je smrt sastavni deo života I da slavite život…male radosti…trenutke smejanja na sav glas…I ispunjenosti…da čuvate sećanje na ljude kojih nema u grudima…ili u porodičnim principima…ili u tome kakvi ste vi…ili da stvarate nove odnose…ili čak ljude…
Da shvatite da se ljudi ne menjaju onda kada mi to želimo…nego onda kada oni to žele…ali da mi jednostavno ne moramo to da sačekamo…već da možemo potražiti nekoga ko je već takav kakav nam treba…I da ponekad…paradoksalno…tek naša promena bude razlog da se neko drugi promeni…
Ili da se adaptirate sredini u kojoj živite…što je I osnovna osobina inteligencije…I evolucije…ili ukoliko iskonski ne možete…I to je suviše daleko od pravih Vas…da je promenite…prihvatajući cenu za to…
Ne znam…
Moj problem je dosta manji…
Ja u Maxiju već jedno tri godine čitam NIN…
Otprilike od onda kada su tekstovi u njemu postali toliko mračni da sam četiri broja zaredom kupio I ostavio pored kreveta…nepročitane…jer su naslovi bili jednostavno strašni…
Doduše nisu novinari ništa krivi…oni samo pišu o realnosti…
Vrlo težak posao ovih dana…
Stoga…
U Maxiju uvek stojim u redu na kasi pored novina…
Uzmem NIN I čitam ga dok ne dođem na red…I onda ga elegantno vratim…do sutra…
I tako malo po malo svakog dana…
Za nedelju dana pročitam sve što me interesuje…
Moje izgubljeno vreme naplaćujem besplatnim čitanjem…
Najviše volim kad su penzije…
Juče sam propustio presrećnu bakicu u svečanoj kupovini jednom u mesecu…onoj kada penzioneri imaju grandiozni popust…sa svih osam jestivih artikala u kolicima…
Ja ionako nigde ne žurim…
Kao što na Gazeli kad krenem u Savetovalište telefoniram sa porodicom I prijateljima…ne gubim nego dobijam to vreme…
Ili se relaksiram uz Karolinu…(level pro je svakako moja klijentkinja koja tada uči nemački na audioknjigama)…
U pošti smišljam I pišem priče kao što je ova…
A u banci pravim biznis planove…kako da se obogatim I da nikada više ne moram tu da kročim…
Bes I nervoza su uvek do nas…
Ti prekidači su uvek pod našom jaknom…
A ne u spoljašnjosti…
Bez obzira kakvi su stimulusi…I stresovi…
I u Maxiju…I na Onkologiji…
Postoji način da bes konvertujemo u nezadovoljstvo…
I da nas onda ta negativna ali ipak zdrava emocija motiviše na kontruktivnu akciju…kako bi rešili problem…
Ili kako bi makar nerešive probleme osmislili…I došli do gornje granice uživanja u životu…u skladu sa mogućnostima…
Jer…
Znate sigurno I onu…
“Ima ih što plaču što ruže imaju trnje. Ti se veseli što trnje ima ruže” (Konfučije)