Obožavao sam Tetris…

Igrao sam ga besomučno…sve dok me prsti ne bi zaboleli…

Pa ujutru opet…oporavljen…

I najvise sam uživao u onim nivoima koji ne počinju od nule…u onim koji su od samog početka do pola popunjeni…sa ogromnim rupama i zbrkani…haotični…

Nažalost…

Neki ljudi se rode sa takvom genetikom…punom falinki…

Nekom se ogromne rupe naprave u detinjstvu…tokom jedne noci…ili tokom jednog raspusta u osnovnoj…ili tokom maturske ekskurzije…

Neko pogresi u necemu važnom…omaši da uglavi onu L figuricu i ona se ko za inat ispreči…na sred ekrana…i kao neki zli magnet privlači ostale figurice…okrutno…i bezosećajno…

Neko čitav život brza i nepromišljeno ređa figurice kako koja naiđe…bez ikakvog reda i plana…bez obaziranja krajičkom oka na figuricu koja će sledeća doći…i onda se jako iznenadi kako je vrh…tojest kraj…odjedanput tako blizu…za još tri figurice…a ko za baksuz…nijedna više ne paše…

Međutim…

Najbolja stvar u Tetrisu je što…sem u baš baš zapuštenim slučajevima… uvek ima nade…

Uvek se možemo presabrati i početi da popunjavamo male pukotine pri vrhu…

Temeljno i ispravno…

Planirano i racionalno…

Razmišljajući tri koraka unapred…

Svesni činjenice da će figurice dolaziti…i ovakve i onakve…takav je jednostavno algoritam programa…i možemo se ljutiti koliko god želimo…što eto Bože moj…nema kocke već pola sata…ili pak zbudžiti nešto sa one dve koje mogu i na jednu i na drugu stranu…pa popraviti tu jednu kockicu…u sledećem redu…

Sve u svemu…

Kakav god haos da je ispod..ukoliko smo mudri i istrajni…vremenom ćemo se polako spuštati nadole…

I možda će jednom…ako budemo posebno pažljivi i uporni…baš u pravom trenutku i kada je prava prilika za nju…naleteti i ona duguljasta od četiri…

U tome je sva čar Tetrisa…

Da se zavalimo…pustimo je da polako pada…i sačekamo da nas ta Satisfakcija i Osećaj Uspeha…uz onaj iritantno adiktivno prelepi zvuk…

Ozdrave…i uliju nam novi Elan…

Za nastavak igre…i borbe…sa sudbinom…

Ima li bolje paradigme za život?