Glavni grad na ovom Ostrvu je jednom rečju božanstven…

Svetski poznat po uskim uličicama…projektovanim tako da zimi po sred njih prži sunce a leti je debeli hlad…cveću…plavim šalukatrama…uglančanim pločnicima…zvonicima crkava…i dve tvrdjave…starom…iz 6 veka…i „novom“ iz 14…

Prelep je ponajviše zbog toga sto je od vajkada centar trgovine u ovom delu Grcke…a nikada nije rusen ni zemljotresima…ni vladavinom Turaka..

On hoda u svojim teget mokasinama…bež bermudama…i teget košulji sa malim belim znakom…neupadljivim…ali dovoljno vidljivim…da pokaze klasu…i poreklo…bogatstvo…i nerazmetljivost…obrijan je…

Iako na odmoru…kosa je podšišana…na morsku duzinu…sat na ruci…samo relikt pretrpanih radnih nedelja…u Štokholmu…i vremena u kome se svaki sekund rada placa…pogotovo jednom lekaru…

Upravo jede sladoled iz najbolje poslastičarnice s ove strane mora…drži za ruku svoju lepsu polovinu…deluje veoma srećno..ponosno…i ispunjeno…

U ovakvim predasima…od napornog rada…uvek shvata…da je odluka da emigrira…bila potpuno ispravna…

Pomišlja na crnu karticu u dzepu koju jedino i nosi sa sobom i koja otvara sva vrata na ovom…za neke manje srećne ljude…sa drugih geografskih sirina… preskupom ostrvu…

Razmišlja kako mu je dodatak na platu za godisnji odmor skoro duplo veci od celokupne plate dok je životario u Srbiji…

Ponosan je na sebe…i na hrabrost…da donese odluku…i na upornost…da nauči švedski…koji sada vec govori kao maternji…i na prvu godinu…paštetu i hleb…i probleme adaptacije…aklimatizaciju na predugo svetlo i jos duži mrak…nostalgiju i balkan party vikendom…u moru alkohola…i emocija…

Svu je tu muku stoički izdržao…

I sada je srećan…ispunjen…nasmejan…opušten…gradjanin sveta…u restoranima i hotelu se predstavlja kao Švedjanin…nosi one patike za vodu…jer mu smetaju kamenčići…iznajmljuje ležajke i suncobrane…i pije vodu iz kafića…a ne iz pokrentnog frižidera…na put je poneo samo mali koferčić…ionako sve sto mu zatreba može kupiti ovde…sa malom crnom…

Nakon umerene mediteranske večere…nakon nekoliko isprobanih jela…deserta od kumkvata…kreće prema svom terencu…ponosu švedske industrije…poznatom po sigurnosti…kojem put od 3000km ne predstavlja problem…uz neograničen pristup motelima…

U tom trenu…

Iz tog raskoša prijatnih osecaja.. odjedanput ga prene…pogled ka Njoj…

Sedi na pločniku…

Seda kosa u marami…duboke bore od sunca…haljina na cveće…buketi sa tim istim cvećem ispred nje…

Tamne oči…širok osmeh…

70 godina…

70 godina prepodneva u polju ili na njivi ili za divokozama ili pod maslinama…pod jonskim suncem…i 70 godina popodneva u turizmu…pod jonskim mesecom…

Jedno od retkih stvorenja na ovom ostrvu koje ne zna engleski…

U tom trenutku se seti..

Nje…

Svoje majke…

Rodnog mesta…

Nemaštine…

I kofera punulih hrane na autobuskoj u Beogradu…

Muke da ga iškoluje…

Plakanja od sreće kada je diplomirao…

I jos veceg… od tuge… kada je saopštio da „mora da ode“…

Prekratkih odmora i podeljenih prioriteta…želja za obilaženjem sveta…i povratka kući…

Novih iskustava i starih dobro poznatih..mirisa…ukusa i osećaja…prženica i kajmajka…suhomesnatog od starih prijatelja sa pijace…i razblazene limunade…

Premalih odmora u kojima mora da bira izmedju srca i duse…očiju i osećaja u stomaku…kao i svi „srećnici“ koji ne žive sa svojim najmilijima…i koji moraju da putuju da bi ih videli…i bili sa njima…

Kupuje najveći buket…

Ostavlja bakšiš…

Uživa u tom osmehu odozdo…

Zahvaljuje očima…

Ponavlja u sebi…mantru odlivenih mozgova…

„Bolje da me vidja jedanput godišnje srećnog…nego svaki dan tužnog…“

Ulazi u auto…

Dolazi u hotel…

Kači se na wi fi…

Majka vec koristi skype kao velika…

Da li je kasno…da je pozove…da je pozdravi…da kaze da ce ostati koji dan duže ove godine…

I da je željan da bude sa njom…

Da mu mnogo nedostaje…

I da se raduje sto ce biti ponovo zajedno…

Ma kad je uopšte majki i bilo kasno da čuje sina?