Месечне архиве: август 2016

Dve ambulante

Mermerni pod…par decenija star…izlizan milionima i milionima djonova koji su od osnivanja ove Klinike prolazili njim…
Seljackih i gospodskih..
Potpuno novih i prastarih…
Koji su zurili i usporavali…
Bili poletni…lagani…i pobednicki…
Ili olovni…gubitnicki…i najtezi
Ambulante jedan i dva…deli osam mermernih ploca…svaka je siroka oko 25 centimetara…
Unutra su dve zenice…
Ispred je pratnja koja cupka..
U ambulantu jedan je usla nasmejana zena…plave kose…lepog lica…u bolovima…ali na carobnom cilimu srece i zadovoljstva…u iskonskom trenutku radosti i ostvarenja…i onoga sto je najveca privilegija njenog roda…
Poljupcem ju je ispratio momak…u stvari za par minuta neciji otac…visok i preplanuo…sa jedno 40 kilograma potrepstina za novorodjence…po spisku iz udzbenika za prve dane roditeljstva…verovatno iz Svedske…iznad koga levitira roze jednorog od helijima…kao definitivna i proverena oznaka srece…
Termin je i sve je u redu…
Blagosloveni su i srecni…
Ispred ambulante broj dva…u koju je usla izmucena zena crne kose…tuga…podocnjaci…suze…i strepnja…crni kisni oblak iznad njih…izgleda kao da je i kolicina svetlosti manja u tom delu hodnika…
Razmisljanje o sudbini i recima doktora koji im je objasnio da se u ovakvim situacijama uvek spasava zivot majke…jer ona radja novi zivot…i da ce zaista dati sve od sebe…
Nesudjeni tata je jos mladji…neobrijan…i izbezumljen…na ivici besa…ili suza…kivan na sve…i medicinu…i poslodavca…i drzavu…i zivot…ovaj njegov prokleti…
Pored njega su njegova majka i njena prija…majka nesudjene majke…makar ne ove godine..
Pridrzavaju se jedna o drugu i o ragastol vrata…koji je zaista sve video…
Pokusavaju da budu hrabri…i da utese jedni druge…da nadju uzrok i opravdanje…i one najteze recenice zasto je sve ovo dobro…
A nije…
Osam mermernih ploca…a dijametralno suprotne sudbine..
Dva popodneva i nekoliko besanih noci…koje cekaju ove porodice…potpuno suprotnih osecanja…ali pojacanih na maksimum…
Jedan najlepsi i jedan najtezi dan u zivotu…
Jedna otvorena flasa za posebne prilike…mozda starija od novopecenog oca…i harmonikas, porodicni prijatelj, kaparisan za veceras….
Jedna saka bensedina za ozaloscenu porodicu…koje ce propisati komsinice, iskusne sa tugom…i bezbroj telefonskih poziva u kojima sve treba iznova i iznova objasnjavati…tacnije rovariti po zivim ranama na dusi…
Medicina je vrhunska nauka…i najlepsi poziv na svetu…
Mozda nijedna druga specijalnost kao ginekologija nema toliku moc da usreci i rastuzi…
Takodje…
Ona je oduvek igra velikih brojeva i statistika…
A statistika je „kurva“ najveca…i nista vam ne znaci ako se spontani pobacaj desava u samo 15 % slucajeva ako ste vi u tim procentima…
Sustinsko pitanje je ko ili sta odredjuje kojih ce 15 zena od 100 proci kroz pakao?
Prvo pitanje je svakako za pametnije od mene…a ionako ga svako drugacije naziva…
A to je verovatno isti lik…ili sila…ispravna i dobra…
Ali sta?
Tu vec verujem u staru teoriju…
O nasledjivanju srece…
U to da sve zavisi od toga kakav je ko covek…
Da covek zavrti taj rulet statistike a da kuglica zastane ponekad tek u nekoj sledecoj generaciji…
Na crveno ili crno…
Na srecu ili tugu..
O tome treba misliti svaki dan…
I u svakom pojedinacnom postupku…
Kada god razmisljamo izmedju kratkorocnih privilegija i dugorocne ispravnosti…
Toga se, takodje, trebamo setiti kad god zavidimo onima koji su srecni sad…
Jer….
U stvari prava je sreca imati srecnu buducnost…
Tojest…
Srecnu decu…

Kuke dobrote

kuke.jpg

Sasvim slučajno…
Još jedan dokaz za onu staru „ko hoće – nađe način, ko neće – nađe izgovor“… primetih na napuštenoj trafici na uglu Deligradske i Tiršove…
„Kuke Dobrote“…
Na kojima privilegovani mogu okačiti nepojednenu hranu i čistu odeću…
Za one manje srećnije…
Čoveče…
Naježih se i pomislih…
Kad sam poslednji put ja učinio neko dobro delo?
Eto tek tako…zarad karme i kosmičke ravnoteže…ili Onog tamo gore…
Ma zbog sebe…
I razmišljam…
Kako bi bilo sasvim dovoljno da 1 % Beograđana učini neko sićušno Dobro Delo danas…
Samo 20000 nas…
Bude ljubazan…
Čist, staložen i pristojan…
Vaspitan i civilizovan…
Odradi svoj posao…
Javi se i podrži…
Propusti…pridrži…ponese…poseti…nasmeje…pomazi…
Ili čak poljubi…
Kako bi to bilo sjajna inicijalna kapisla…
Možda čak i početak Epidemije…
Koja bi se kao najsmrtonosniji virus proširala po belom gradu…
Pa da onda sutra slučajno naletimo na nekog ko je juče rešio da od danas svaki dan uradi nešto dobro…
I dobijemo neočekivanu pomoć, osmeh ili pozitivnu energiju…
Vetar u leđa…
Ili makar nesaplitanje…
Osetimo se komšijom, kolegom ili sugrađaninom…
Srbinom…Evropljaninom…ili čak i Zemljaninom…
Kako bi bilo dobro da se razbukta ta pošast…
Već vidim hitni sastanak Ujedinjenih Zlikovaca i Primitivaca…
Okrugli sto… i predviđanje kako će…ako se ovako nastavi sa dobrim delima… za par godina ostati svega 20000 onih nevaspitanih, primitivnih i zlih…
Svega 1%…
I kako je preporuka za članove udruženja UZP…da se prikriju…da se ne eksponiraju…da izlaze samo noću…i po zabačenim delovima grada…
Dobro kamuflirani…
Da se pretvaraju… da se ponašaju fino i dobro…pristojno i civilizovano…
A nikako ne onako kako su navikli…kako im prvo padne napamet…i kako im je najlakše…
Jer bi suviše iskakali…
Jer bi štrčali…
Jer bi se razlikovali od većine…
Od nas…
Od 99%…
Kao što se izumitelj i postavljač ovih kuka razlikuje danas…

Ali šta će reći ljudi?

Čini mi se da ne postoji rečenica koji je unesrećila veći broj ljudi od one, starosrpske, „ali šta će reći ljudi?“
Koliko je samo žena, da bi sačuvalo neku, bog zna kakvu, čestitost odbilo toliko prilika da budu iskonski srećne…koliko su godina ostajale negde gde im uopšte ne prija…gde su možda bile i zlostavljane i ponižavane…samo da ne bi izabrale tu najstrašniju opciju…da ne bi bile same i raspuštenice…da ne bi pokupile neku etiketu…koju bi im zlobnici/e jedva dočekali/e da nakače…i iskoriste…
Koliko se samo muškaraca propilo i upropastilo samo zato što je to „neuporedivo“ više muški nego da ih neko smatra slabićem, promašajem i neuspehom…nekim ko je potpuno nemoćan…i ono najgore…slab i nesposoban…neko ko je žensko…
Koliko je samo devojčica provelo beskrajno dosadne noći na kožnim sedištima besnih Audija, buljeći u iPhone 12, samo da bi „crkao komšiluk“ kada bude dovežena kući tom metalik Bundevom… iznurena i fiziči i psihički…samo da bi goreo Instagram zbog njenog lažnog osmeha klovna…iznad napućenih usana…a ispod tužnih očiju…
Koliko je samo dečaka provelo potpuno promašene noći u jurenju devojaka koje istinski i ne žele i uopšte nisu za njih… samo da bi bili „frajeri“…i „pravi muškarci“…koji mogu da imaju svaku…uvek novu…svako drugo veče…
Koliko je samo homoseksualaca provelo čitav život krišom u senci…uz neizdrživ teret na plećima… „samo da bi bili normalni“…doduše i da im niko ne bi naudio… počev od njihovih ličnih roditelja…pa do navijača….
A sve to sa ciljem da bi se ispoštovali i zadivili neki tamo nepoznati ljudi…
Neka baba Mica ili ne znam ni sam ko…neki imaginarni sudija koji procenjuje „šta je dobro a šta loše“…šta je za ponos a šta za osudu…
Neko ko je možda i sto puta gori od nas…pa nas baš zbog toga i boli kada nas taj neko gleda sa visine…
I sve to samo da bi se ugodilo nekome…
Nekom javnom mljenju…
Nekom prosečnom Srbinu…
Nekom ko nikad neće biti srećan bog toga što smo mi srećni…ali će se vrlo obradovati kada nam crkne krava…
A sve što bi čovek zaista trebalo da uradi…je da posluša sebe…neki svoj unutrašnji glas…eventualno ljude koji ga izistinski i provereno vole…
I da se potrudi da ugodi sebi…i svojim privatnim moralnim i životnim principima…svojim ličnim pravilima i sitemom vrednosti…svojim pravim željama i nadanjima…
Da na kraju krajeva ispoštuje svoj lični hedonizam…da teži da on bude dugoročan…jer to ne može niko drugi…
Da prihvati činjenicu da ga ne moraju svi voleti…jer niti hoće…niti je to moguće…
Da pokuša da impresionira sebe…a ne druge…
Da se trudi da zavredi svoju sopstevnu ljubav prema sebi…a to se postiže samo iskrenošću i hrabrošću…i donošenjem teških odluka…raskidima…i preseljenjima…izlaženjem iz zone komfora…i donošenjem, ne kratkoročnih, već na duge staze ispravnih odluka…
I to je i jedna od ključnih osobina zrelosti…sposobnost da se radi ono što vi mislite da treba a ne ono što misli većina…ili što je popularno…
I jedna od osnovnih osobina života u uređenim zemljama… iliti…slobodan si da radiš šta god želiš samo dok ne ugrožavaš nečiju drugu slobodu…
Ako želiš da nosiš mačku na glavi…ili hoćeš da se istetoviraš kao kostur…i ako to tebe čini srećnim…samo izvoli…meni stvarno ne smeta…
Takođe…to je i jedna od najvećih prednosti života u velegradu…jer vas to more nepoznatih ljudi…ta gustina populacije koja vas ne poznaje… opušta i olakšava da vi budete baš vi…a ne ulepšana, fensi verzija sebe… da budete vi verzija 1.0 a ne vi 1.1 (apdejt za dopadljivost)…
Sposobnost…
Da se ne šutne taj mučenik na zemlji kada ga svi šutiraju, no da mu se pruži ruka da ustane…
Da se živi zdravo, u zemlji gde je najveća pohvala rečenica „ja nikad u životu nisam bio kod lekara“…
Da se izabere partner koji se vama dopada…a ne vašim roditeljima, kolegama, komšiluku ili Gloriji…
Da se razvede ako ste nesrećni…
Da se potraži stručna pomoć ako vam je teško…
Da se razmišlja široko i otvoreno…
Da se menjanju mišljenja…i odbacuju predrasude…
Da se bude Čudak…
Sposobnost da mi budemo mi…
A ne oni…

Kako preživeti raskid?

KAKO PREŽIVETI RASKID?

“Biti lep znači biti svoj. Drugi vas ne moraju prihvatiti. Potrebno je da prihvatite sami sebe.“ – Thich Nhat Hanh

Raskid veze koja nam je bila značajna nikada nije lak, posebno onda kada smo sa svojim partnerom zajednički prevalili određeni deo životnog puta. Gubitak takve veze može biti poput emocionalne amputacije. Možemo se osećati tužno i usamljeno, kao da nam nedostaje jedan deo nas samih. Tada nije neobično da se osećamo tužnim, ljutim, usamljenim ili izgubljenim.
Dobra vest je da tuga i prateća osećanja ne traju zauvek, to jest – da vedriji dani tek dolaze.

U nastavku se nalazi SEDAM SAVETA koji mogu pomoći u procesu zaceljivanja i ponovnog pronalaženja sreće i smisla.

1. Dozvolite sebi tugovanje

Kada osećamo bol usled gubitka, obezbeđivanje vremena za tugovanje je jedan od najvažnijih koraka u procesu zaceljenja. Zato, pronađite vreme i prostor gde se osećate bezbedno da izrazite svoje emocije. Isplačite se (jednom ili više puta), razgovarajte sa prijateljima, pišite dnevnik, posetite savetnika ili se molite – šta god može učiniti da vam bude bolje.Spoznajte svoj bol i svoju povređenost. Oni koji sebi ne dozvoljavaju tugovanje često potiskuju svoj bol koji se, kasnije, može odraziti na njihove buduće veze.
Kada sebi dopustimo da budemo ranjivi i tužni, na taj način iskazujemo brigu i nežnost ka samima sebi. U međuvremenu, tuga postaje sve manje intenzivna i proces isceljenja otpočinje.
„Možemo da podnesemo mnogo više nego što mislimo; sva ljudska iskustva tome govore u prilog. Sve što je potrebno je da naučimo da se na plašimo bola. Stisnite zube i pustite da boli. Nemojte poricati svoj bol, nemojte mu se ni u potpunosti prepustiti. On neće trajati zauvek. Jednog dana, bol će otići a vi ćete i dalje biti tu.“ – Harold Kušner

2. Ugađajte sebi

Kada se, nakon raskida, osećamo tužno, lako prestanemo da brinemo o sebi i svojoj dobrobiti; to na neki način padne u drugi plan. Neki ljudi, tokom ovog perioda, osećaju krivicu (pa misle da i ne zaslužuju da se osećaju bolje), dok neki, sa druge strane, mogu zauzeti poziciju žrtve. Takođe, u fazi tugovanja može postojati potreba za neprekidnim kukanjem ili stalnom pričom o onome što se dogodilo. Takođe, neki ljudi sebe mogu kažnjavati, svesno ili ne.
Ukoliko se pronađete u nekom od ovih opisa, pitanje koje bismo mogli da vam postavimo je – zašto ste odlučili da, posle raskida sa partnerom, raskinete i sa samima sobom? Da li vas je napustila najvažnija osoba u životu – vi sami?
Ono što je kod gubitka vrlo važno je to da brinete o sebi – da dobro jedete, redovno spavate, na svakodnevnom planu činite nešto što vam izuzetno prija – bile to opuštajuće kupke, aromatični čajevi, sveže cveće, masaža ili spa tretmani. Budite svoj najbolji prijatelj. U ovakvoj životnoj fazi, nema sumnje da to apsolutno zaslužujete.
„Budite u dobrim odnosima sa sobom i videćete kako će ubrzo i drugi ljudi biti u dobrim odnosima sa vama.“ –Napoleon Hil

3. Okružite se zdravom podrškom

U procesu isceljenja, podrška i ohrabrenje koji nam dolaze od bliskih ljudi su od ključnog značaja. Prihvatite pažnju i nežnost svojih prijatelja, porodice, kućnog ljubimca.
U društvu dragih nam ljudi, možemo postati skloni da previše analiziramo uzroke i razloge zbog kojih je došlo do raskida. Dok je određena mera ovakve prerade iskustva važna i zdrava, previše pričanja o tome i stalno vraćanje na iste teme i zaključke može doprineti ponovnom oživljavanju bolne prošlosti i „kopanju“ po ranama.
Ukoliko, nakon oluje, svu svoju pažnju usmerite ka blatu u kom stojite, možete da ne primetite da je nebo iznad vas vedro. Ma koliko zvučalo kao fraza – važno je fokusirati se na pozitivne stvari.
„Normalni ljudi imaju probleme. Samo oni pametni za njih traže pomoć.“ – D. Amen

4. Budite fizički aktivni

Poznata krilatica svih onih koji se bave komunikacijom glasi: „pokret diktira emociju“. To znači da način na koji pokrećemo svoje telo u jako velikoj meri utiče na to kako se osećamo. Najlakši način da se osećamo loše jeste da spustimo glavu, zatvorimo svoje telo i utopimo se u samosažaljevanju. Međutim, energične aktivnosti kao što su vežbanje, pevanje ili plesanje mogu značajno povećati nivo energije kojim raspolažemo, što će neminovno uticati i na to kako se osećamo.
Zato je fizička aktivnost u ovoj fazi dragocena. Endorfin koji se oslobađa prilikom fizičke aktivnosti može nam biti veliki saveznik u borbi sa gubitkom.
„Pevam i igram ne zato što sam srećan. Srećan sam zato što pevam i igram.“ – Kineska poslovica

5. Obezbedite sebi mir i samoću

I pored podrške i telesnih aktivnosti, u procesu tugovanja obično češće želimo da budemo sami nego inače. Zato je važno da sebi obezbedimo mir i samoću onda kada nam oni trebaju. Na ovaj način učimo se da nam bude udobno u sopstvenom društvu čak i onda kada nismo „sasvim svoji“.
Zato lekovito može biti upražnjavanje svih onih aktivnosti u kojima uživamo, a koje radimo sami. Neki od njih su šetnja, kuvanje, baštovanstvo, bavljenje umetnosti, putovanja… Na ovaj način možemo produbiti odnos sa samima sobom i tugovanje zapravo videti kao priliku za poboljšanje komunikacije koju imamo sa samima sobom.
„Ne možeš biti sam ukoliko ti se dopada osoba sa kojom si sam.“ – V. Dajer

6. Uključite se u stari koje su vam značajne

Kada se uključimo u nešto što je veće od nas samih, možemo se osećati važnim i korisnim delom zajednice kojoj pripadamo – zajednice ljudskih bića. Zato nam volontiranje ili pomaganje ljudima kojima je pomoć preko potrebna mogu otvoriti nove vidike i ponuditi nam uvid u širu sliku, novu perspektivu sveta kao zajednice čiji smo sastavni deo. Ovakva spoznaja može nam pomoći u procesu izlečenja, ali i van ovog procesa.
„Sreća je možda jedino kada pomažemo drugima da je pronađu.“ – N. Hil

7. Ponovo stanite na svoje noge

U slučaju da se pridržavate nabrojanih šest koraka, onda ovaj sedmi dolazi spontano. On jednostavno sažima ono na šta je svaki proces tugovanja osuđen – život, jednostavno, ide dalje, ma kako to u početku zvučalo kao otrcana fraza ili činjenica koja nema mnogo upliva u naše stanje. Na kraju, ipak, ispostavi se da je definitivno tako.

VAŽNO JE JOŠ ZNATI:

S obzirom da lek za slomljeno srce ne postoji, ne preostaje nam ništa drugo nego da odbolujemo, da pustimo vreme da učini svoje. Ali, vreme samo za sebe neće učiniti ništa specijalno. Ono što je od ključnog značaja jeste šta je to što radimo tokom tog vremena.
Kod procesa tugovanja, mogu se smenjivati različite faze. Ponekad možemo danima biti tužni, a zatim, naizgled iznenadno, dobili nalet optimizma i energije, posle koga se tuga može vratiti. Ovakvo „korak napred – nazad dva“ raspoloženje potpuno je prirodno tokom procesa tugovanja, a vremenom se vedre faze javljaju sve češće, dok tuga gubi na svom intenzitetu i značaju, to jest – više nam nije celodnevna preokupacija, grč u grudima sa kojim se budimo i ležemo da spavamo.

Takođe, KOGNITIVNO-BIHEJVIORALNA PSIHOTERAPIJA može biti od velike pomoći u “razbistravanju pogleda” ljudima koji su počeli realnost da posmatraju iracionalno i da se ponašaju na samoosujećujući način, tako što će im ponuditi racionalnije i zdravije alternative u razmišljanju o emotivnom problem.

Izvor: www.psihoverzum.com

Znate li šta je najgora stvar kod depresivnosti?

Znate li šta je najgora stvar kod depresivnosti?
To što dan uvek na kraju prođe…
Bez obzira da li je to bio ubedljivo najteži dan u vašoj ličnoj istoriji ili potpuno obrnuto…vreme se nikad ne zaustavlja…i prohujalo vreme se nikada ne može vratiti…
Prođu i minuti…sati…i noći…i godišnja doba…i godine…
I nikoga to nije briga…
Ljudi ne osećaju to što vas boli…to je samo vaša intima…i vaš lični sat… vaša lična zrnca peska koja besomučno gonjena gravitacijom klize kroz ono suženje u nepovrat…
Stoga nije zgoreg da i u najgorem danu… kada ste najdepresivniji… kada se osećate potpuno beznadežno, bespomoćno i bezvredno…i kada ste čvrsto rešili da sebe kažnjavate i osuđujete… priuštite sebi neko malo Zadovoljstvo…neku malu Radost…bilo šta što vam prija i što vas čini srećnim…neku malu Uspomenu i Sećanje…i da time pokažete sebi, makar i na podsvesnom planu, da ste POGREŠIVO LJUDSKO BIĆE koje zaslužuje ljubav i bezuslovno prihvatanje samim tim što diše… što je nastavilo da se bori…i što je i dalje tu…na bojnom polju…
Makar kao pešak…na prvoj liniji fronta…
Jer verovali ili ne…kad sve jednom prođe…kad se oluja smiri…vetar i talasi prestanu…i brod primiri…jedino čega ćete se sećati su čarobni zalasci sunca i prizori na horizontu vaše lične pučine…razdragani galebovi…i miris soli u nozdravama…
I ništa drugo…
Sve ostale nedaće će se zaboraviti…
Ali će jedan list sa kalendara vašeg života neminovno otpasti od starosti…
A…
Šta će na njemu biti zabeleženo…koji datumi će biti zaokruženi crvenim kružićem…
Jedino se vi pitate…niko drugi nema tu crvenu olovku…
(i prava je sreća da nigde ne postoji zakon šta čovek sme slaviti kao praznik…dosta tu čovek može improvizovati i biti originalan)
Druga je potpuno stvar…
Da kada ponovo budete poleteli…raširili krila i kada vam ceo svet ponovo bude pod nogama…budete svesni prolaznosti i tih trenutaka…da za trenutak isključite motore…usporite…upalite auto-pilota i uživate u lepršanju iznad oblaka…u osećaju zadovoljstva…ponosa…i ispunjenosti…
Ali da i dalje budete svesni da ste vi identično ljudsko biće kao što ste bili u gore pomenutoj oluji…da su samo okolnosti promenjene…i da iako ste tada bili mokri i bilo vam je muka i borili ste se za svaki udah…
To ste sve isto bili vi…sa istom vrednošću i pravima…
Kao što ste i sad…u prelepoj pilotskoj unoformi i sa rej bankama…obasjani divljenjem prelepih stjuardesa…
I da i tada odvojite trenutak…da se setite svih onih teških momenata… i da budete zahvalni prema onima koji su ostali uz vas dok je kiša pljuštala… da budete ponosni na sebe kako ste izdržali na nogama…pod svim tim (niskim) udarcima…i što niste prestali da se borite…nego ste ustajali, iznova i izbova, iz nok dauna…
Ali da nikad ne zaboravite da je život pomalo staromodan učitelj koji ne koristi ove moderne mogućnosti predavanja… powerpointe i akademske diskusije preko skypea…da bi vam nešto objasnio i da bi vas nečemu naučio…
Nego svojim ličnim metodom… strogo ali pravično…
Postarinski…
I provereno…
Ali da na kraju uvek uspe da vas nauči Zahvalnošću…i cenjenju „Srećnih Trenutaka“…
Na jedini mogući način…
Na osnovu njihove učestalosti javljanja i vremenu trajanja…
Na vašem ličnom primeru…