Seansa je u toku…
Onakva kakvu volim…
I zbog kojih se i bavim ovim poslom…
Prava…intenzivna…intelektualno zahtevna…sa uskovitlanim emocijama…po kojom suzom…i posledičnim osmehom olakšanja…
Ona u kojoj morate paziti apsolutno na svaku reč…na svaki izraz lica…najsuptilniju mimiku…i klijentovu…ali i vašu…
Pažnju mi odvlači ekran mog telefona na stolu…koji tu obično stoji…zbog sata na ekranu…i kontrole vremena na seansi…
Zvuk i vibracija su isključeni…naravno…međutim…na ekranu se lepo i jasno vidi…slika moje majke…nasmejane od uveta do uveta…kako jede žito sa šlagom…na našem omiljenom splavu na Savi…u neku Našu Nedelju…
Što li me zove popodne…kada dobro zna da imam seanse…verovatno je zaboravila…
Znam da mi sestra dolazi sutra do Beograda…možda će i ona sa njom…
Slika na ekranu se gasi…ma nije ni važno…vraćam se u potpunosti seansi…
Posle nekoliko minuta…ekran telefona ponovo svetli….ista slika je na ekranu…
Šta je sad…nikad me ne zove dvaput…zna da ću se javiti…naknadno…čim budem mogao…takvo je porodično pravilo…još od kad sam radio na intenzivnoj nezi u Lazi…
Osim…
Ako joj se nije nešto desilo…ili mojoj sestri…ili sestričini…
Svetljenje ekrana prestaje…ma dobro…možda je samo smetnula sa uma da radim…ili je sa nekim ko hoće „samo nešto da me pita“…
Nastavljam dalje sa seansom…bez ikakave promene u mimici lica…
Kad sam treći put video njenu sliku na telefonu…bio sam već u potpunosti siguran da se neko Zlo dogodilo…
Neka saobraćajka…pad…šlog…infarkt…loš ishod onog kontrolnog pregleda kod endokrinologa…
Svakako…neka velika nesreća…
Do kraja seanse…
Još 13 minuta…
Predugih 13 minuta…
Šta sad?
Jedno od osnovnih etičkih pravila psihoterapije je da je to jedan zaštićeni seting koji ni na koji način ne sme biti kompromitovan…ni spolja…ni iznutra…
Ukratko…seansa se ne prekida osim ukoliko upravo ne počinje Zemljotres…
Osećam kako me uznemirenje obuzima…
Prokleta neizvesnost…
Možda sam joj neophodan baš u ovom trenutku…
Možda leži na nekom podu…
Možda umire…
Ili joj treba veza u bolnici…
Ili mi javlja da mi je sestra poginula…
Ili da mi je sestričina bolesna…
Kovitlac najstrašnijih predviđanja…
Pakao…
Srce počinje jako da udara…onaj vrlo neprijatan osećaj nervoze u stomaku…mučnina…preznojavanje…(moj omiljeni način reagovanja na nervozu)…osećaj ježenja niz kičmu…nemir u nogama…hladnoća u prstima…
Pokušavam da budem profesionalac i da sa maksimalnom pažnjom i posvećenošću privedem seansu kraju…
Pravim nekoliko glupih lapsusa…
Osećam kako mi nedostaje dah…kako sam se uzvrpoljio na fotelji…kako tresem nogom…i kako mi se blago vrti…
Tačno u 44 minutu…ispraćam klijentkinju uz dogovor o tome šta treba da radi između seansi…nešto vezano za „vežbe protiv stida“…ona odlazi…uz osmeh…
U milisekundi nakon što su se vrata od savetovališta zatvorila uzimam telefon…držim dugo trojku na brzom biranju… i okrećem majku…
Telefon zvoni jedanput…drugi put…treći put…
Svi korelati anksioznosti su tu…
Pravi mali panični napad…
Bubnji mi u ušima…puls sto pedeset…pritisak dvesta…vazduha bez…graška znoja mi se sliva niz čelo…jeza niz kičmu…uragan nervoze u stomaku…tenzija u mišićima…
Razmišljam kako sam makar hiljadu puta svojim klijentima objašnjavao kako panični napad nije ništa strašno…niti opasno…nego ga oni samo tako doživljavaju…kako ga njihova tumačenja čine užasnim…
Kako on uvek prođe…i kako još uvek niko nije umro od paničnog napada…
Kako je to običan adrenalin…maskimalna aktivacija vegetativnog nervnog sistema bez objektivnog razloga…pogrešno upaljen sistem za uzbunjivanje u telu…obična Lažna Uzbuna…
Kako on nastaje kada donesemo neki katastrofičan zaključak…i kada mislimo da će se sigurno desiti baš ono najgore…što je obično samo jedna opcija…ne toliko verovatna…koja se se obično na kraju i ne desi…
Kako je to samo relikt evolucije…ista reakcija koju antilopa pokreće kada nešto šušne u žbunu pored nje…kako bi istog trena bila spremna da trči sto na sat…spašavajući živu glavu od nekog gladnog geparda…
Kako svi mi nosimo u sebi tu „flight or fight“ reakciju…samo zbog toga što smo Homo Sapiensi…
Kako je priroda uredila da imamo mogućnost da aktiviramo „specijalne moći“ (ili što bi jedan moj klijent…ponosni vlasnik BMW-a rekao…aha…to je nešto kao onaj „sport mode“ u autu“)…kada je potrebno da se borimo ili bežimo…
Da se ta reakcija ne može isključiti i zaustaviti na silu…ali da možemo naučiti da je ne pokrećemo na osnovu naših iracionalnih precenjenih katastrofičnih predviđanja…
I kako kada je već pokrenuta postoji način da mirno sačekamo da se adrenalin u krvi jednostavno razgradi…i da simptomi prestanu…kako možemo naučiti da prestanemo da ih iznova stvaramo…i održavamo…u beskrajnim začaranim krugovima…
I kako izbegavajuća ponašanja…jednostavno ne rade…jer nadbubrežne žlezde i adrenalin…nosimo sa sobom…gde god se sakrili…
I kako mi ništa od toga ne pomaže…
Kako čak ni onaj vrcavi argument da sve te simtpome…preznojenost…nedostatak daha…lupanje srca…osećaj strujanja krvi…naježenost…raširene zenice…vrtoglavicu…osećaj derealizacije… imamo i prilikom seksa…pogotovo ako je baš dobar…sada ne deluje toliko duhovito…i delotvorno…
Kako ne uspevam…uz svu svoju edukaciju…da zaustavim ovu Oluju u telu…
I kako ću se truditi da imam još više razumevanja i strpljenja…za ljude koji se bore sa panikom…
Moje fantazmagorije prekida zvuk kratkotrajnog krčanja…
Slabost u nogama…vrtoglavica…suvoća u grlu…osećaj hladnoće…sada već fizički bol u želucu…
„Siiiine mooooj mili…šta radiš?“
„Kaži majko…šta se desilo?“
„Hoćeš sutra po sestri da ti pošaljem onaj Kolač od Višanja što voliš“
