Kamiondzijski san

Setih se sinoć…u povratku iz Crne Gore…
Tokom 12-tog sata vožnje…po mraku…kiši…magli i ledu…
Zaglavljen Iza nepregledne kolone šlepera…i nervozan zbog „check engina“ na displeju…
Dok su mi se oči sklapale…i dok sam se borio da održim maksimum minimuma koncentracije potrebnog za Ibarsku…
Priče koju sam čuo od mog prijatelja tokom jedne od kafanskih edukacija..koje toliko volim…i na kojima možda nećete dobiti bodove za lekarsku komoru…ali na kojima ćete…ukoliko pažljivo slušate…moći svašta pametno čuti…
Kako…
Kamiondžije kada voze danima bez prestanka i kada ne mogu više da ostanu budni od umora… lupaju sebi šamare…odvrnu neki turbo folk do maksimuma…pevaju…ispivaju hektolitre kafe i red bula…otvaraju prozore da bi se smrzli na kratko…i pokušavaju svakakve druge ludosti…samo kako bi uspeli da ostanu budni…
Međutim…
Kada ništa ne pomaže…onda čupkaju svoje dlake iz nosa…
To drevno predanje…je siguran način…da se prenu…
Taj bol je 100 % proveren lek protiv pospanosti…govore ovi mlađi…
Oni stariji…i iskusniji…koji su se već prevrtali…negde oko Jagodine…na ravnom delu auto puta…zastupaju drugo staro kamiondžijsko pravilo…koje kaže da je jedini lek…kada vam se prispava tokom vožnje.. da na prvoj pumpi parkirate kamion…spustite zavese….pružite se na krevetu i odspavate…koliko god je moguće…pola sata…sat… ili tri…
I da onda potom nastavite polako…ka svom cilju…
Hmm…
Zvuči poznato…
Koliko puta mi radimo poslove koji nas neispunjavaju…bez ikakve perspekitve…i satisfakcije…kao pretovarene mazge na uzbrdici…sa penom na ustima…i kopitima koje drhte…
Koliko smo vremena…pre toga…pokušavali da se zaposlimo…u zemlji u kojoj je biti pametan i obrazovan ozbiljna mana…i nesreća…da ne kažem…svojevrsno prokletstvo…
Koliko smo pokušavali da nasmejemo “ribe“ koje se „ne šale“…koje se ne lože na neke pišljive pošalice…već konkretne markirane dokaze ljubavi…
Ili da se udamo…za večite neženje…koji ne bi oženili ni idealnu verziju sebe samog…
Pokušavali da završimo fakultet ili doktorske…na silu…kad nam se već sve smučilo…kada ne možemo više ni stranicu omiljenog nedeljnika da pročitamo…
Započinjali dijetu… fristrirani od prethodne….i pregladni…
Jurili…na silu…
Bez odmora…možda…od kad ikad…
Potpuno premoreni…
I pokušavali da se oporavimo uz pomoć „proverenih tajnih načina“…
A dlaka u nosu je sve manje i manje…
I ti sitni supstituti više ne pomažu…više ne mogu da zabašure neminovno…
Umesto da zastanemo…
I jednostavno odmorimo…
Iskuliramo na kratko…
Parkiramo mašinu…
Opustimo se na čas…i ispružimo…
Damo sebi oduška…na sat vremena…
Prikupimo snagu…
Ionako već kasnimo…za našim idealnim ja…i projektovanim idealnim planovima i dostignućima…na koje se Bog ionako grohotom smejao…
Što je sasvim ok…i ljudski….i svakako nije smak sveta…ukoliko ne odustajemo…
Idealno je…ionako tu više kao reper…kao okvir…ka kome možemo stremiti…ali je sasvim u redu…i očekivano…da ga nikad nećemo dotaći…
I onda…nakon Dremke…
Ustanemo…protegnemo se…umijemo…i razgibamo…
Popijemo kaficu…uzmemo zalogaj ratluka…bacimo šalu dve sa konobarom…
I nastavimo…
Restartovani…
Ka svom cilju…
Bezbedno….i uživajući u vožnji…
Obraćajući pažnju na male radosti usput…
Puni elana…
I podsećeni na onu staru…
Da nije sve u Destinaciji…
Već je čar…vazda bila u samom Putovanju…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s