Milica ima 19 godina…
Milica je lepa i pametna…
Milica je dobro dete…
Milica je sasvim obična adolescentkinja…
Milica je brucoškinja…
Milica je zaljubljena…
Milica je pre par meseci spavala sa momkom po prvi put…
Milica je očarana sa njim…i sa svime oko njega…
Milica je fascinirana seksualnošću…njegovim dodirima i mirisom…
Milici je momak sinoć tražio analni sex…
Rekao je da mu je sve dosadilo…i da to sad svi rade…i Đole i Jovana odavno…i da stalno to gleda u filmovima…još od kad je bio dečak…i da ga to jako uzbuđuje…i da je njemu to važno…i da na to ima pravo…i da će joj on oko svega pomoći…i da to nije ništa strašno…i da ako ne bude mogao to sa njom…da će naći sa kim će moći…
Milica je zbunjena…i prepadnuta…
Sasvim izgubljena…
Milica voli sve sa njim…
Milica se grozi analnog seksa…
Sve to joj je prljavo…bolno i neprirodno…i nekako nije za nju…
Milica je mlada i nesigurna i neiskusna…
I zaljubljena…
I pored njega se prvi put osetila poželjno i vredno kao žena…
Milica bi sve dala samo da bude i dalje sa njim…
Šta biste posavetovali Milicu?
Da ga ostavi?
Da pristane na ultimatum?
Da natera sebe da nešto zavoli?
Da njega natera da nešto prestane da voli?
Zvuči poznato?
Uostalom…
Koliko puta nama u životu traže analni seks…da bismo nešto dobili zauzvrat?
Neku poziciju ili nagradu?
Neku mogućnost ili novac?
Na fakultetu?
Prilikom traženja posla?
U državnim firmama?
U srpskim verzijama korporacija?
U društvenim odnosima?
U našim porodicama?
Koliko puta su naše velike…važne…normalne i lepe želje uslovljene nečim bolnim i neprijatnim…što se mora desiti pre toga…
Pitanje je da li vredi?
I da li mora tako?
Ja bih Milicu posavetovao…da je u seksu sve normalno što OBOMA prija…i u čemu OBOJE uživaju…i što ne ugrožava NIČIJE zdravlje…
I da su ljubav i seks davanje…a ne uslovljavanje i uzimanje…
Da dobar odnos predsatavlja kompromis…prisustvo fundamentalnih slaganja…i odsustvo nepremostivih razlika…
I da nikada ne treba sa radi nešto što ne želi…ma koliko joj bila primamljiva nagrada…
I da ima još toliko prilika…da je tek otkrila suprotni pol…i svoju seksualnost…da ima vremena za sve…
Da je niko neće zaštiti ako ona sama to ne uradi…
I da ma koliko bila velika šargarepa…neka putovanja do nje…u potpunosti obesmisle uživanje kada je dotaknemo…
I da joj…ukoliko suviše odstupi od svog sistema vrednosti…i od svojih želudačnih osećaja…nikakva satisfakcija neće vredeti…ma koliko blještava bila…
I da slobodno pita momka da li je slučajno za pegging…jer je i njoj dosadio običan sex…i ta pomisao je jako uzbuđuje…čisto da proverimo da li su aršini isti za sve…
Ne znam…
Teško je danas…
Pogotovo nesugurnim milenijalcima…
U njihovim cyber životima sve se može i sve se sme…
Nema jasnih pravila…
Sve je izvitopereno…
Rol modeli su jako diskutabilni…
A utabani konveniconalni putevi ne vode nikuda…
Čestiti matorci tavore i propadaju u svojim besmislenim životima…
A lukavi probisveti iz kraja vladaju i drže šapu na svemu što prija…
Neka im je Bog u pomoći…
Sreća je da su oni mnogo snalažljiviji i adaptabilniji nego mi…
Baš zbog stalne krize u kojoj su odrastali…njihova sposobnost prilagođavanja je neuporedivo bolja nego naša…
Tako da se ne brinem puno…
Nama starijima uvek može da pomogne ovaj primer…
Ono što bi posavetovali Milicu…to trebamo i mi da uradimo…
Potrebno je samo da tu situaciju zamislimo kada razmišljamo o nekoj našoj nepristojnoj i primamljivoj ponudi…
Jednostavno je…
Samo ubacimo analni seks…
Umesto puta do asistentskog mesta…
Umesto puta do zaposlenja…za stalno…
Umesto puta do načelničke pozicije…i uticaja…
Umesto puta do unapređenja…i veće plate…
Umesto učlanjenja u stranku…i opcija…
Umesto puta do dobrih kontakata u gradu…i mogućnostima da sve završimo…
Umesto puta do stana u nasledstvu…ako se budemo smeškali…
I znaćemo šta da uradimo…
Ako nam se povraća pri pomisli…onda ne vredi…
Džabe nam sve…ako izgubimo sebe…
Vasa Ladački je antologija…
Ali nikad aktuelnija pesma…
Opet će biti naše oči…u bilo kom ogledalu ili retrovizoru…ma koliko skupocen bio okvir…
I na posletku…
Ne mogu da odolim…
A da ne zaključim ovu priču sa onim starim pijačnim predobrim savetom…koji sam čuo kad sam ja bio adolescent…
„Uči sine…da bi se j…sa kim želiš…a ne sa kim moraš!“ 🙂
Čvrsto verujem da će nam neprestano učenje…i rad na sebi na svim mogućim aspektima…jako popraviti seksualni život…
Stoga…
Milice ne daj (se)!

Iako deluje potpuno banalno…ne znam puno istinitijih i delotvornijih citata od ovoga…
“Istinski uspeh prevladava strah od bivanja neuspešnim.”
Paul Sweeney
Prosto ko pasulj
Ostaje nam još samo da uspemo…
Kompleks inferiornosti se najbolje leči saznanjem da nešto možemo…
Da nešto ipak možemo…
Onim začuđenim…hej pa mi to sada stvarno možemo…
Uprkos okolnostima i nedaćama…
Bez obzira na startnu poziciju…na vreme i na muku koje nam je bila potrebna da bi došli u poziciju da možemo…
Koliko god bilo zahtevno…strašno…bolno i iscrpljujuće…
To zaista uvek vredi…
To Putovanje je isceljiteljsko…
A Destinacija leči Dušu…

Uprkos uvreženom mišljenju…poker nije igra na sreću…niti igra matematike…niti igra psihologije…
Makar ne u potpunosti…
Poker je u stvari igra donošenja odluka…
Odluka da li uopšte vredi investirati u nešto…kada i koliko…na osnovu potpuno nesavršenih informacija…koje imate u datom trenutku…
Zvuči poznato?
Da li vredi emigrirati?
Da li vredi oženiti se?
Da li vredi raskinuti?
Da li vredi pokrenuti sopstveni biznis?
Da li vredi volontirati?
Ko to može znati?
Čak iako je verovatnoća jedan prema sto…i ta jedna jedina karta može izaći baš na kraju…i sve okrenuti naglavačke…
Iskusni pokeraši kažu da na sto odigranih ruku sreća apsolutno igra glavnu ulogu…
Potpuni početnik može pobediti svetskog prvaka…
Jednostavno je…
Na kratke staze će uvek pobediti onaj koji dobije više dobrih karti u tih sto deljenja…
Na deset hiljada ruku…sreća ne igra nikakvu ulogu…
Tada je jedino važno koliko imate umeća…znanja…mudrosti…hrabrosti… iskustva i staloženosti…
Deset hiljada dana je oko 28 godina života…
Sasvim dovoljno za prave Igrače…
Da nešto stvore…
Da preveniraju ozbiljne gubitke kada su im podeljene loše karte…
I da brutalno naplate dobre…
I da pobede u toj Partiji Života…
Tom pokeru nad pokerima…

Anksioznost nije toliko vezana za potencijalne opasnosti koje vrebaju u budućnosti…koliko je ona pitanje samopouzdanja…
Što manje samopouzdanje…što manja vera u sebe…to veća anksioznost…
Nada nije baš najbolja strategija…
Osim ako ništa drugo nije preostalo…
Stoga…
Ako hoćemo da iskontrolišemo budućnost…što generalno svi manje ili više želimo…najbolja taktika je da poradimo na svojim kompetencijama…
Jer…
Šta god da se desi…
Imaćemo sebe tu…
Što smo bolji…
Što smo jači…
Lakše će nam biti…
Što više kompetencija…to više alternativa…
A ponekad je i samo jedna jedina dovoljna za spas…
Što imamo više samopouzdanja manje će nam strašno delovati izazovi…ma koliko strašni bili…
Zamislite boksera koji se uzda u to da ga protivnik neće jako udarati…
Izem ti tu taktiku…
A zamislite boksera koji je motivisan…ne samo da pobedi…već i da trenira dugotrajno i mukotrpno…koji je očvrsnuo…i koji je spreman da…BEZ OBZIRA NA SVE…uspe…
Takvih se uvek treba plašiti…
Sa takvima se niko ne voli kačiti…pa čak ni budućnost…
A ogromna je sreća…da se samopoudanje može stvoriti u sadašnjosti…upornim i postepenim radom na sebi…
Prosto je…
Diploma je kompetencija…
Strani jezik je kompetencija…
Zanat je kompetencija…
Veštine su kompetencija…
Maniri su kompetencija…
Lepota je kompetencija…
Zdravlje je kompetencija…
Prijateljstva su kompetencija…
Odan partner je kompetencija…
Dobra dela su kompetencija…
Vera je kompetencija…
Porodica je kompetencija…
Snaga je kompetencija…
Socijalne veštine su kompetencija…
Novac je kompetencija…
Najbolji lek za anksioznost je uporno raditi na sebi u sadašnjosti…
I niko još nije pobedio anksioznost tako što se ubedio da će sve zauvek biti ok…
To je detinji način…
Prava pobeda je saznanje da šta god da se desi…kakva god muka da nas snađe…da ćemo uspeti da preteknemo…jer smo Armirani Beton…
Pustimo Univerzum da odradi svoj deo posla…
Naše je da zavrtimo Mešalicu…

Neki ljudi su kompatibilni samo sa starim verzijama nas…
A neki će tek postati…
Sa novim…
Pošto na ljude ne možemo da utičemo…
Sasvim je dovoljno pobrinuti se za sopstveni rast…
I to u svakom pravcu koji nam je važan…
Opravljati bagove…
I sticati veštine…
Pa ko otpadne…otpadne…šta sad da radimo…sve je to deo života…srećan mu put…
A ko došao…pa dobro došao…
Sigurno znate da se slično sličnom raduje…
Kad sebe izgradite…po svom ukusu…
Kad ste sobom zadovoljni…
Kad počnete sami sebi da se radujete…
I kad počnete da birate društvo…spram Vas…
Sigurno će vas radovati i ovi Vama slični…okolo…

Najmoćnija stvar koju sam pročitao na internetu u 2019-toj je…
„Nije to celulit, to piše „jebe mi se“ Brajevim pismom“
Bravo za Luciferta @dzandrica (Twitter)!
Apsolutna pobeda…
Mislim da je najbolje da muškarci kojima smeta celulit hitno posete svog izabranog ginekologa…možda je do estrogena…
A žene kojima to smeta molim da shvate da je koža vazda bila samo omotač najlepših ženskih delova…
I da nema ničega toliko ljudskog kao što je to nesavršenost…
I ničega ljudskijeg od podrške…
Pa nećemo valjda svi postati neka razmažena derišta koja stalno histerišu…svemu nalaze manu…i zbog malčice zgužvanog celofana odbacuju prefantastične poklone…
Stop tiraniji savršenosti!
Živeli nesavršeni Ljudi!
Pardoniram na pleonazmu…

Mudrost je sposobnost da spram ličnih preferencija izaberete stres kome ćete biti izloženi na duge staze…

Nemojte tek tako proćerdati vaše velike životne greške…naučite nešto iz njih…
Nije to toliko teško…
Samo je potrebno da shvatite da ste i vi…kao i svi mi…samo obična pogrešiva ljudska bića…i da jedna greška…ma koliko velika…nema tu moć da vas cele definiše kao grešku…
Pa nećete valjda zbog jednog kišnog dana prestati da letujete…
I tako što ćete jednostavno shvatiti da nema vremenskih mašina…
Koliko god se trudili…ne možete se teleportovati u prošlost…i sami sebi došapnuti sve ovo što znate sada…
U jednom trenutku prosto morate prestati da se ljutite na sebe što tada nešto niste znali…niti mogli da pretpostavite…
Niko se naučen nije rodio…
I onda možete uraditi nešto što je toliko ljudski…
Jednostavno oprostiti…
Pa kome ćete ako nećete sebi…
Pa potom sledi još lakši deo…
Najbolje izvinjenje je promenjeno ponašanje…
Nigde ne piše da se ne možete izviniti sami sebi…
I potom zajahati na vašim novim principima baš tamo gde zaista želite…
Jer…
Zaista nema veće istine od one…
Koliko ste srećni…toliko ste u pravu…
Srećan put!