Restoran

Tačno se sećam kad sam prvi put otišao tamo…
Sve je bilo potaman…
I hrana…i atmosfera…i enterijer…i konobari…i lokacija…i parking…i cena…
Prosto savršeno mesto da se vikendom ode na ručak…sa porodicom…
I opusti…
I za čas mi se taj restoran podvukao pod kožu…
I mislim da smo pet-šest godina makar jednaput u deset dana jeli tamo…
Međutim…
Kako to obično biva…
Restoran je počeo da propada…
Najpre su konobari postali bezobrazni i bahati…
Pa je enterijer promenjen u neki fensi neudobni fazon…
Pa su jela postajala bezukusna i sve manja…
Pa su poskupeli…
I na kraju se naravno pokvarila i atmosfera…
Da bi sve kulminiralo jedne prolećne nedelje kada smo nakon sat vremena čekanja i jela koje je preko one stvari stiglo hladno i bez ikakvog izvinjenja… demonstrativno ustali i otišli…
Objašnjenje je bilo izrečeno tek reda radi…da ih upropastiše ove dostave i da imaju nenomralnu potražnju online…kao da je to naš problem…i da za naš novac treba da budemo saosećani za njihovu prebukiranost…i pad kvaliteta…i jednom rečju nepoštovanje…
No…već je bilo kasno…
Ako nešto znam…znam da se zainatim…
Ovaj put je…za promenu…to bilo sasvim dostojanstveno i na moju korist…
I moj nekada omiljeni restoran je dospeo na listu „tamo ni mrtav“…
Prosto…
Jednostavno…
Zdravorazumski…
Logično…
Normalno…
I u mom interesu…
Prosto je neverovatno koliko nekada možemo da budemo racionalni a koliko nekada ne…
Koliko nam se često slične stvari dešavaju u životu…
Kada neko prestane da bude dobar za nas…
I jednostavno se s’ vremenom pokvari…
U ljubavi…
U seksu…
U braku…
U prijateljstvu…
U karijeri…
U biznisu…
U životu…
Prosto propadne…
Uopšteno gledajući…
Ili samo iz naše perspektive…dok za sebe prosperira…
Ili nam se jednostavno putevi i stremljenja razmimoiđu…
I koliko mi tada ne znamo da se oporavimo…i da nastavimo dalje ka nečemu što je dobro za nas…
Već zalutamo u apsolutizme koji nas samo ubijaju…i troše nam vreme…
Batrgamo se u živom pesku naših iracionalnosti…
Da se tako nešto nije smelo desiti…
Da nije fer i pošteno…
Tipa…mi njemu ne bismo nikada tako nešto uradili…
Kao da je to bitno…
I kao da su pravda i poštenje i reciprocitet univerzalne norme u univerzumu…i da se svi ravnaju po njima…
I da neko ne sme da nas izneveri jer to nismo očekivali…niti zaslužili…
I mnogo nam je teško da se sada preorijentišemo…i snađemo…jer su prošle godine…i jako nam je teško sada da krenemo ispočetka…jer nemamo više ni onih osamnaest godina…
Kako nas ubija što to posmatramo kao smak sveta…i kao nešto nakon čega nikada više nećemo biti srećni…
I jednostavno ćemo umreti od tuge i bola…
A možda nas najviše i ubija činjenica što smo sebi dozvolili da ispadenemo tako glupi i naivni…
I da čim nam se ovo desilo sada…uvek će se dešavati…jer smo nesposobni…
I pitanje je da li ima smisla uopšte dalje i tražiti nove prilike…i ljude…kad obično ovako ispadne…
Kad je život tako grub…i težak i bolan…
A u stvarnosti…
Restorana je mnogo…
Jedan propadne…otvore se dva nova…
Pa neću valjda zbog jednog izbezobraženog restorana prestati da idem po istim…
I da uživam u raznoraznim gastronomskim čudima…
I onom divnom osećaju kad se samo sedi…jede…pijucka…priča…smeje…i uživa…
Nečega što je vrlo visoko na mojoj listi prioriteta…vrednosti i ugođaja…
Suštinsko je pitanje kako moja odluka da uložim vreme i energiju u nekoga ko će vremenom nenadano propasti ili se transformuisati u nešto što je suprotno mojim interesima i planovima…može definisati mene kao promašaj…
Naravno da ne može…
To je samo naknadna pamet…
I lako je nakon bitke biti general…
Nema smisla ljutiti se na sebe zbog nekoga ili nečega što smo izabrali dok je još bilo dobro…i kvalitetno…i po našem ukusu…a u međuvremenu se iskvarilo…
Na šta svako ima pravo…
Vreme svemu nađe boje…
A mi nemamo kristalnu kuglu gde ćemo videti ko će se i kako razvijati…i kome je kakav potencijal…da se tako eufemistično izrazim…
Sve je to deo života…
I potpada pod krivu učenja…
Prava je sreća da imamo sebe…
Šta god se desilo…
Uostalom…
Naša sreća i zadovoljstvo nikada i nisu do restorana…i do jela…i do svakojakih đakonija na stolu…
Uvek su do Čula Ukusa…
A ono je vrlo promenjivo…
I može se istančati s godinama…
I oplemeniti…
A znate šta je tek spektakularno…
Čulo Ukusa je prenosivo…
Tojest…
Možemo ga poneti svuda sa nama…
Kad već pođemo…
Negde gde nam je dobro…
Jer…
Iako su destinacije svakojake…
Ponekad čarobne…a ponekad katastrofalne…
A izbori pred nama rakošni…i nepredvidljivi…
I iako ćemo se verovatno sto puta tokom života zeznuti u izboru…
I ko zna gde i s’ kim završiti…
To možda i nije toliko važno…
Koliko činjenica da smo…
Mi Neponovljivi…
I da nam…dok je nama nas…apsolutno niko drugi ne može spakovati i odneti sreću…
Ona je jednostavno uvek samo naša odgovornost…
I svako samo na svoju ima ekskluzivno pravo…
I baš zato se i ne može nigde drugde smestiti…
Do u nama…
Prosto je…
Nikad se ne pita Mrak…
Uvek Baklja…
Uzgred budi rečeno…
Znate kakav se restoran otvorio tu u kraju…
Prste da poližeš… 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s