Prosečna zebra

Jedan od boljih i bolnijih uvida koje sam stekao čeprkajući po sebi je da 90% mojih patnji nisu posledica mojih životnih okolnosti već najobičnijeg rigidnog zahteva spram Univerzuma…koji bi se najkraće mogao definisati kao „sve mora biti onako kako sam Ja zamislio“…
Znam…
I mene je sramota…
Ali dobro bio sam i mlađi…
90 % mog besa je bilo zbog toga što stvari u nekom trenutku nisu bile onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih anksioznosti su bile zbog toga što nisam bio siguran da li će stvari u budućnosti biti onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih depresivnosti su bile zbog toga što par puta u prošlosti stvari nisu ispale onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih povređenosti su nastale kada se ljudi koje sam percipirao bliskim nisu prema meni poneli onako kako sam Ja zamislio da bi trebalo da se ponašaju…
90% mojih zavisti su bile zbog toga što neko drugi ima stvari koje sam Ja zamislio da ću imati…
90% mog stida je bilo zbog toga što u nekom trenutku ljudi o meni nisu mislili ono što sam Ja zamislio da će misliti…
90% mojih osećaja krivice je bilo zbog toga što nisam ono što sam Ja zamislio da ću biti…
Bukvalno…
Ovih 10% je zaista bilo do života…
I par puta je stvarno bilo baš bezveze i teško…
Ali…
Iskreno…
90 % mojih patnji je nastalo zbog toga što mi je u tom trenutku bio pokvaren Aparat za Zamišljanje…
I što sam zaboravio koliko sam Ja zaista važan deo ovog Univerzuma…
Koliko je to bahato Ja…Ja…Ja…Ja…pogubno po nosioca…
Kako sam kroz život često prolazio kao neka Zebra Govornik koja tamo negde u Africi žustro propoveda o položaju zebri u lancu ishrane…i o tome kako je nezamislivo to da njih maltene svako ko naiđe jede iako one jedu samo travu…i kako to ne može više tako…i kako nije fer…i da nešto mora da se uradi po tom pitanju…i koja i dalje stoji za improvizovanom govornicom i nastavlja da pametuje dok sve ostale počinju da beže od čopora lavova koji hvataju zalet…
U zamišljanju je problem a ne u životu…
Život je vazda isti…
Jedna beskrajna sinusoida uspona i padova…
Loših i dobrih dana…
Povoljnih i nepovoljnih ishoda…
Iz moje perspektive…
Ili zebrine…
I to mi je dosta pomoglo…da shvatim mudrost važniju od svih…
Da ukoliko želim duševni mir…ne treba sve stvari da postanu onakve kakvim sam ih ja zamislio…
Već da ja shvatim da su one takve kakve zaista jesu…
I da to prihvatim…
Pa da se adaptiram…
Popravim što se popraviti može…
I prestanem da kontrolišem…ono što nije do mene…
I da se ljutim što sve nije onako kako sam ja zamislio…
Već da budem zahvalan na svemu onome što se igrom slučaja osvarilo…
Na dobrim danima…
Na čarobnim trenutcima kad se trud isplati…
I kad se ponekad ostvare fundamentalne želje…koje se suštinski i ne razlikuju od uobičajnih fundamentalnih želja jedne prosečne zebre…
Uostalom…
Znate onaj stari fazon da iskušenje najlakše prođe ukoliko mu se prepustiš…
Slično je i sa životom…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s