Volim onu od Vilhelma Buša da je „zavist najiskreniji oblik priznanja“…
Takođe…
Jako mi je lepa i izreka Navala Ravikanta koja kaže da je „želja u stvari samo ugovor koji potpisujemo sami sa sobom da ćemo biti nesrećni sve dok ne dobijemo to što želimo“…
Zato i treba biti jako obazriv po pitanju želja…
Neke su smrtonosne…
A neke oživljujuće do poslednjeg atoma u našem telu…
Sublimacijom ove dve izreke možemo doći do prostog zaključka da zavist koju osećamo prema nekome samo treba iskorstiti kao Putokaz u kom smeru mi lično treba jako da se potrudimo…
Naravno…
Ukoliko vredi plaćene cene…
Jer pazi kome zavidiš…
O kako sam samo zavideo bogatašima dok mi nisu postali pacijenti…
I vidi pod trbušnjaci… 🙂
A ako je ta želja dobro probrana…važna i najvrednija na svetu…toliko da sasvim vredi da budemo jako nesrećni dok nam se ona ne ostvari…
Šta onda čekamo…
Izvol’te dame i gospodo…
Od nečeg se i mora umreti…
Važno je imati zbog čega…i to onda uraditi sa osmehom…na bojnom polju koje smo sami sebi odabrali…
Kad ne budemo više mogli nogama ka njoj…
Uvek nam preostaju nokti koje možemo čvrsto zagrebati na putu ka našoj sreći…
A tada obično i ovaj odozgor’ zapevuši onu božanstvenu da ne zna želja šta je nemoguće…

Svaka cast ljudima koji regularno žive mudro…umereno i zdravo…njima i nije potrebna neka posebna podrška…jer oni obično i imaju živote vredne življenja i stabilne izvore radosti…
Ali ponedeljak je…
I danas će neko pogledati sa potpunom rezignacijom omanji omlet sa avokadom i nekim neidentifikovanim zelenišem u svom tanjiru…
Danas će neko popiti prvu jutarnju kafu bez rakijice…
Danas će neko preskočiti jutarnji bromazepam…koji je sam sebi propisao…
Danas će neko sesti na wolt biciklu i odraditi prvu dostavu…umesto da pođe u kladionicu..
Danas će neko poći u prvu jutarnju šetnju po prirodi…umesto da se nadrogira…
Danas će neko ući najnespremniji ikada u teretanu…iako ga udubljeni trosed u dnevnoj prosto magnetski privlači…
I tako dalje…
Dobra je stvar da je ponedeljak…
Loša je da niko neće doći da nas spase…
I da je ovaj život tako dizajniran da je veoma lako propasti…
A uspeti je uvek na dugom štapu…
No do tog Vrha je uvek moguće doći…
Ma iz koje Udoline kretali…
Ukoliko shvatimo da nema puno veće ljubavi prema sebi no što je Disciplina…
I da besplatnog sira obično ima samo u mišolovci…
Tako da dame i gospodo Alpinisti…manimo se Speleologije…i samozavaravanja po našim ličnim mračnim špiljama…
I srećno nam svima bilo…
Ma koju Trku s Preponama trčali…

Svake godine u ovo doba poslovično menjam sočiva koja nosim…
I mislim se nešto sad…
Šta su sve ova moja prošlogodišnja videla pre pošteno zaslužene penzije?
Onako…
Nije bilo loše…
Ali ni predobro…
Oči i služe za radost…
Za lepotu…
Za božanstvene prizore…
Za žmurenje kada baš jako uživamo…
I za suze radosnice…
Nadam se da će ova nova sočiva imati više sreće sa mnom…
Da su prave srećnice što su baš meni zapale…
I da ih čeka vrhunski provod…
Dobrodošle…
I vežite se…
Polećemo…

Volim onu staru da se kašalj…siromaštvo i zaljubljenost ne mogu sakriti…
Slično je i sa idejom da smo bezvredni i da ne zaslužujemo ljubav…
I to se jako teško krije…
Možda se može utuliti dugotrajnom psihoterapijom…promenom načina razmišljanja…bezuslovnim prihvatanjem sebe i svojih nesavršenosti i pogrešivosti…pa dugotrajnim upražnjavanjem ponašanja koja nas mogu dovesti do osobina i životnih pozicija na koje možemo biti ponosni kad se pogledamo u ogledalo…
Ali samo možda…
I samo ponekad…
Stoga je neuporedivo bolje vazu ne ispustiti…nego lepiti krhotine…
Mada su ovi novi Lepkovi stvarno jako dobri…i potentni…
Ništa ne lepi Dušu tako dobro kao Ljubav kad smo najkrhkiji…
Niko tu nikad nije bio preizdašan…
Mada mi je i Kintsugi uvek bio fascinantan…
Vekovima stara japanska umetnost popravljanja polomljenih predmeta uz pomoć Zlata…
Tako da zlatom slepljeni predmeti na kraju i više vrede i lepše izgledaju…nego oni koji nikada i nisu bili polomljeni…
Kakva oda nesavršenosti…
Kakva oda životu…
Kakva oda teškim vremenima…
Kakva oda Dizanju Iz Pepela…
Ljudskom maniru vrednijem od svih…

Konačno je jedan prešarmantni Erudita…igrom slučaja stalno zaposlen na poziciji beogradskog taksiste…maločas u jednoj rečenici sublimirao drevno psihoterapijsko pravilo da ljude nikada ne treba savetovati šta da urade u nekoj njima važnoj živtnoj dilemi…kada sam mu na pitanje čime se bavim odgovorio sa „Psihijatar koji je prvi deo karijere radio sa najtežim psihijatrijskim pacijentima na intenzivnoj nezi u Lazi a sada sam već dugi niz godina u privatnoj praksi uglavnom fokusiran na psihičke…egzistencijalne…ljubavne…porodične i raznorazne druge životne probleme ljudi“…
Komentar je bio kratak ali vrhunski…
„Nećeš se ti tu leba najesti…
Pametnom savet ne treba a budali ne koristi…“ 😀
Kakva genijalna misao…
Pa da…
Shvatite to brzo…
A kamoli nakon petnaest godina…
Savete možete okačiti mačku o rep…
Oni jednostavno ne rade…
Mi se u stvari bavimo opamećivanjem…odbacivanjem zabluda…i radom na nečijim potencijalima…kako bi se ljudi osnažlili i omudrili da sami sebi počnu da biraju bolje sudbine…i vremenom milimetar po milimetar napravili sebi bolje živote…u kojima će biti mirniji…srećniji…i ostvareniji…
Ponekad razmišljam…
Ima li uopšte lepšeg poziva na svetu?

Većina ljudi je svesna činjenice da se trauma može prenositi sa generacije na generaciju…
Manje ljudi zna da isto pravilo važi i za Isceljenje…
I ono je prenosivo…
I odavno znam da nema većeg uspeha od toga da ljudi koje nisu voleli njihovi roditelji nekako uspeju da zavole svoju decu…
Naravno…nakon što su pre toga uspeli da zavole sebe…
Kakva je to samo pobeda…
Da ne kažem osveta…
Kakav bi to samo bio svet kada vi više nas sebe okrpilo dok smo još u snazi…
Jednostavno…ne bi više morali da umremo da bismo dospeli u Raj…
I na ovom svetu bi se mogli razbaškarati…
Ljudi koji su se zacelili su uvek dobre Komšije…