Psihoterapija kao zanimanje nije sezonski posao…
To jest uvek je gužva…
Čak i leti…
Kako i ne bi…
Kada su nam ordinacije prepune ljudi koji „moraju“ na letovanje sa ljudima koje suštinski ne podnose…ali su spletom raznoraznih okolnosti sa njima uveliko u braku…
I ljudi koji su usamljeni i ranjeni do bola što nemaju sa kim na letovanje…
Znam…
I meni je palo napamet…
Da je najbolje rešenje za ovu situaciju u stvari stara dobra trampa…i razmena životnih pozicija…između unesrećenih pojedinaca…duboko zaglibljenih u životima koji nisu za njih…
Ali to nažalost nikako ne smemo…zbog čvrstih…važnih i preko potrebnih pravila psihoterapije…
Tako da će naši klijenti…kao i uvek…ipak to morati sami da reše…
Ali nije to preterano teško…
Ko osvesti da nije nikakav smak sveta otići sam na more…i da to nikako ne može da definiše vrednost nekog ljudskog bića…
I da je najbolje biti gospodar sopstvene sudbine…
Koji zna ko je…šta je…šta želi u životu…a na šta nikada neće pristati…
I da točak životnih mogućnosti najbolje funkcioniše kad se jako zavrti…onako iz sve snage…
Taj već dolazi pod jurisdikciju Boginje Fortune…
A ona je uvek bila izdašna prema ljudima koji su hrabri…uporni i strpljivi…
I obično jedva čeka da nekoga nagradi i obaspe srećom…
Čim to zasluži…
Time u šta je u međuvremenu izrastao…

Sopstvenu ženu ne može da smisli…za decu misli da su potpuni promašaji i stidi ih se…sa rođenim bratom ne razgovara…u kuma se razočarao…radi posao koji ne podnosi…nema ni dinara u džepu…nigde ne putuje…nikakav hobi nema…ima dvadeset kilograma viška… često popije…ili drmne bromazepam…i generalno mu se ništa lepo u životu ne dešava…
Ali što voli da savetuje…
I pametuje…
I da ljude uči kako treba da žive i šta da rade…
I da se ljuti i osuđuje kada neko ne živi baš onako kako on misli da treba…
U tome je šampion…
Prosto je…
Saveti su generalno precenjena roba…
I ne treba se puno uzdati u njih…
Pogotovo kada prebacimo neke godine…
Ako se već uzdamo u njih…
Treba ozbiljno uzimati isključivo one koji dolaze od mirnih…srećnih…ispunjenih i ostvarenih ljudi…
Onih koji su zadovoljni svojim životom…
I onih sa kojima bismo se odmah zamenili…
Prava je nesreća što su ti ljudi…za razliku od pomenutih šampiona jako tihi…diskretni…i obično žive svoje lepe živote u miru…tišini i radosti…
No dobro…
Takve je sasvim u redu i pitati…
Takvi su vazda u nestašici…
Stoga je možda najbolje da takvi i mi postanemo…

Bilo mi je presmešno pre neku nedelju kada sam pročitao na internetu da su u Sremu umesto insekticidom dva dana prskali komarce prehranom za insekte…
Odmah sam zamislio debele komarce kako leže na boku i brekću od debljine…u fazonu…ljudi pa stvarno ne možemo više da jedemo…pa imate li vi dušu… 🙂
Međutim…
Odmah mi je na pamet pala i druga asocijacija…
Kao i svakom psihijatru…
Kako ponekad moji depresivni pacijenti slično rade…
Prave istu omašku…
Pokušavaju da reše problem kako znaju i umeju…
Pa se dolivaju…
Alkoholom…
Drogom…
Kockom…
Prejedanjem…
Besmislenim seksom…
Toksičnim ljudima oko sebe…
Bežanjem u anesteziju društvenih mreža…televizora i telefona…
I beskonačnim ležanjem u krevetu…
Što sve leči depresiju k’o što dohrana za insekte leči komarce…
No dobro…
Pretpostavljam da su i u Sremu u jednom trenutku shvatili da nešto baš i nije kako treba…
Verovatno se manito češući po celom telu u tom trenutku…
Verujem da ćemo i mi uspeti…
Sa našim proverenim Depresivocidima…
Lekovima…
Psihoterapijom…
Filozofijom…
Smislom…za koji će se neko lično uhvatiti…
Uređivanjem života mic po mic ka dugoročnom hedonizmu…
Autentičnim ljudskim kontaktima…
I negom sebe…na zaista dobre načine…
Ne bih se puno opuštao na mestu depresije da imam sve ovo protiv sebe…
Više bih razmišljao o prekvalifikaciji…na neko lakše radno mesto…

Uvek mi je bilo fascinantno kako se najviše pleše…peva i smeje u restoranima na moru gde se skupljaju matorci…ono 70+ ekipa…
Kao da to prisustvo smrti iza ćoška tera ljude da nekako žive punim plućima…i da uzmu sve što im život pruža…onako do zadnjeg daha…
Ili je to možda veliki Jung još i ponajbolje definisao…
„Starenje ne mora biti proces neizbežnog pada…već vreme sve jasnijeg preciziranja stvari koje su nam zaista važne“…
Bravo Matoraći… 🙂

Jedna od surovijih dihotomija među polovima na Balkanu je ona koja se tiče toga ko se za šta pita:
Žene se na početku uglavnom pitaju oko toga da li će i kada doći do seksa…
Dok se muškarci na kraju uglavnom pitaju oko toga da li će i kada doći i do nečega ozbiljnijeg…u smislu veze ili braka…
Surovo…
Ali sa neke strane i pošteno…
Svako ima svoj trenutak…
Da se pita…
I priliku da komanduje…
I da neće…
I da hoće…
U zavisnosti od toga šta mu je u njegovom ličnom interesu…
I kako on gleda na svet…
Lek je stoga jednostavan…
Najpe…
Što smo bolje Prilike to se više pitamo…
I u nekom pojedinačnom slučaju…jer retko ko ne želi ljude sa puno Raskošnih Darova i Donosioce Radosti….
A i sa svima ostalima…
Jer ništa ne leči više ljubavne muke od njenog visočanstva Alternative…
A Dobre Prilike su uvek prepune njih…
I što bi se onda one jedile na bilo koga ko se ne uklapa u njihove planove…kad ih čeka neko triput bolji koji baš igrom slučaja ide u istom pravcu gde su se zaputili…i potpuno isto razmišlja o životu…
Svako nek sebi sreću bira…
Zato i volimo ljubavne probleme na psihoterpaiji jer su oni maltene uvek rešivi…
A i lepše je brate pričati o Ljubavi nego o Smrti…
A potom…
Da svi počnemo da budemo malo bolji jedni prema drugima…
Da ne činimo drugome ono što bi nas jako zabolelo…
Da ne lažemo i ne mažemo…
Da budemo iskreniji i isitnitiji…
I nežniji i saosećajniji…
I kad nam se hoće…
A pogotovo kad nam se neće…
Sve se lepo i pošteno može obrazložiti izneđu dvoje Ljudi…
Ne spava mi se druže sa tobom…nisi moj tip…ništa lično…
Ne želim ništa ozbiljno sa tobom mila…nije to to…ništa lično…
I obrnuto…
A ako se hoćemo…pa izvol’te…idemo…pun gas…
Život je jako lep inače…
Mi ga bespotrebno zakomplikujemo…
O ukusima zaista samo intelektualno naivni vazda raspravljaju…
Najvažnije je da svako ima svoj…
I da svako sebe ispoštuje…
Svima bi nam bilo bolje da je tako…
A i znate već…
Sve se vraća…
Sve se plaća…
Žetva je prosto sudbinski određena setvom…
Zasejmo stoga iskreno…pošteno i dobronamerno…
Začudiće nas raskoš Plodova kada konačno sazru oni koji su baš za nas…

„Doktore…
Kad biste vi znali koliko su mene do ludila dovodile te njegove Gomilice Čarapa koje je ostavljao svuda po kući…gde god se izuje…
I koliko sam se samo puta izdrao na njega…da ih momentalno skloni u korpu za veš…
Sada…dok je u bolnici…obilazim oko njih kao oko nekih Hramova…
Stanem…
Pogledam ih…
Zaplačem…
Pa se nasmešim kao neki ludak…
I obuzmu me odjedanput neka mila radost…tuga…i nesnosno nedostajanje…
Sve pomešano…
Ako sve bude dobro…i ako ikad izađe iz Tiršove…a hoće…znam da hoće…(krsti se užurbano)…pobacaću majke mi sve police za čarape koje imamo…
U našoj Kući se više nijedna nikada neće složiti…
Nemamo mi više vremena za gluposti…“
Psihoterapija…
Blistavo i strašno zanimanje…
Potresno…
I isceljujuće…
Psihoterapeuti po statistikama ne žive preterano dugo…
Ali makar svaki dan imaju vrlo upečatljive podsetnike na to šta je u životu najvažnije…
Na šta vreme treba trošiti…
I kako u stvari i treba živeti…

Postoji samo jedna stvar koja je važna kada se predstavljate…a to je da u drugoj rečenici…koja sledi onu u kojoj ste rekli vaše ime i prezime…ne počnete da nabrajate izgovore zašto nešto nemate ili niste…
Ako slučajno to radite…
Nije nikakav smak sveta…
Svi smo ljudi i svi grešimo…
E sad…
Ukoliko se pravdate zbog nečega što je nepromenjivo…prihvatite to…i ne dozvolite da vas nešto što nemate ili niste definiše…ne dopustite da vaš invaliditet postane vaš identitet…ma koliko veliki bio…paraolimpijske igre su ionako svake četiri godine…a ne organizuju se samo u sportu…najveći Životni Šampioni se ionako nikada nisu ni bavili njime…već su trčali svoje Intimne Trke…ka svojim ličnim ciljevima…
A ukoliko je promenjivo…
Šta čekate?
Sebe celog obezvređivati zbog nečega pojedinačnog što nemamo je suludo a zbog promenjivih stvari je pomalo i glupavo…
To je kao da kažete da vam je kuća bezvredna zato što je neokrečena…
Četke u ruke dame i gospodo…
Važniji životni zadatak do toga ne postoji…
I ako se nekome divim to su klijenti koji su pod stare dane prestali da se bilo kome pravdaju i izvinjavaju…
A pogotovo sami sebi…
Već su se polomili godinu ili pet da sebi nešto dokažu i ostvare…
Pa sad mogu da se šepure…
I da imaju bogatstvo veće od svih…
A to je da budu ponosni na sebe…
I nasmešeni kad god se pogledaju u ogledalo…
Za njih se više uopšte ne sekiram…
Znam da takvi mogu sve…