Uvek mi je bilo fascinantno kako se najviše pleše…peva i smeje u restoranima na moru gde se skupljaju matorci…ono 70+ ekipa…
Kao da to prisustvo smrti iza ćoška tera ljude da nekako žive punim plućima…i da uzmu sve što im život pruža…onako do zadnjeg daha…
Ili je to možda veliki Jung još i ponajbolje definisao…
„Starenje ne mora biti proces neizbežnog pada…već vreme sve jasnijeg preciziranja stvari koje su nam zaista važne“…
Bravo Matoraći… 🙂
Jedna od surovijih dihotomija među polovima na Balkanu je ona koja se tiče toga ko se za šta pita:
Žene se na početku uglavnom pitaju oko toga da li će i kada doći do seksa…
Dok se muškarci na kraju uglavnom pitaju oko toga da li će i kada doći i do nečega ozbiljnijeg…u smislu veze ili braka…
Surovo…
Ali sa neke strane i pošteno…
Svako ima svoj trenutak…
Da se pita…
I priliku da komanduje…
I da neće…
I da hoće…
U zavisnosti od toga šta mu je u njegovom ličnom interesu…
I kako on gleda na svet…
Lek je stoga jednostavan…
Najpe…
Što smo bolje Prilike to se više pitamo…
I u nekom pojedinačnom slučaju…jer retko ko ne želi ljude sa puno Raskošnih Darova i Donosioce Radosti….
A i sa svima ostalima…
Jer ništa ne leči više ljubavne muke od njenog visočanstva Alternative…
A Dobre Prilike su uvek prepune njih…
I što bi se onda one jedile na bilo koga ko se ne uklapa u njihove planove…kad ih čeka neko triput bolji koji baš igrom slučaja ide u istom pravcu gde su se zaputili…i potpuno isto razmišlja o životu…
Svako nek sebi sreću bira…
Zato i volimo ljubavne probleme na psihoterpaiji jer su oni maltene uvek rešivi…
A i lepše je brate pričati o Ljubavi nego o Smrti…
A potom…
Da svi počnemo da budemo malo bolji jedni prema drugima…
Da ne činimo drugome ono što bi nas jako zabolelo…
Da ne lažemo i ne mažemo…
Da budemo iskreniji i isitnitiji…
I nežniji i saosećajniji…
I kad nam se hoće…
A pogotovo kad nam se neće…
Sve se lepo i pošteno može obrazložiti izneđu dvoje Ljudi…
Ne spava mi se druže sa tobom…nisi moj tip…ništa lično…
Ne želim ništa ozbiljno sa tobom mila…nije to to…ništa lično…
I obrnuto…
A ako se hoćemo…pa izvol’te…idemo…pun gas…
Život je jako lep inače…
Mi ga bespotrebno zakomplikujemo…
O ukusima zaista samo intelektualno naivni vazda raspravljaju…
Najvažnije je da svako ima svoj…
I da svako sebe ispoštuje…
Svima bi nam bilo bolje da je tako…
A i znate već…
Sve se vraća…
Sve se plaća…
Žetva je prosto sudbinski određena setvom…
Zasejmo stoga iskreno…pošteno i dobronamerno…
Začudiće nas raskoš Plodova kada konačno sazru oni koji su baš za nas…
Kažu da će veštačka inteligencija zameniti tačno onoliki procenat nekog posla koliko taj posao sadrži Rutine u sebi…
Znate one suvoparne…dosadne i vrlo repetitivne poslove…koje svako zanimanje ima…
Kreacija…pamet i znanje su za sada bezbedni…
Na primer…
Ukoliko ređate bananice u kutije na nekoj proizvodnoj traci nagrabusili ste…ukoliko ste umetnik…i stvarate vašom maštom i prstima radost za druge ljude…mirni ste…
Čoveče…
Pa to je potpuno isto kao što je i u vezama…
Kreativni Donosioci Radosti su i sada…kao što su oduvek i bili…savim bezbedni…
Sećam se kako su mi jedan od glavnih utisaka sa evropskog kongresa psihijatrije u Barseloni u oktobru bile Bradavice…
Hiljade i hiljade Bradavica koje mozete videti na svakom koraku…jer Španjolke jednostavno preziru bruseve…
A i klima i kultura slavljenja života su takvi…da s posla idete pravo na plažu…
Jer jednom se živi zar ne…
I život je jako lep…
Pogotovo na Mediteranu…
Danas…dok sedim u Knez Mihajlovoj…imam isti utisak i u Beogradu…
I drago mi je zbog toga…
Sviđa mi se trend…
I dobrodošlo leto…
Znam koliko sve žene koje poznajem i volim po ovakvim danima još u hodniku skidaju tu čudovišnu napravu sa sebe…uz onaj spasonosni uzdah olakšanja…kad bol…muka i usečenost prestanu…
Znam koliko se muškarci iskonski raduju tim divnim delovima tela…tako važnim…tako korisnim…tako lepim…i tako uzbudljivim…
Znam koliko ih osobe koje nisu inspirisane ženama neće ni primetiti…dok uzdišu za nečijim ramena…
I znam koliko će smetati dušebrižnicima i moralnim čistuncima…i slažem se sa njima…ali na vrlo ograničenom broju mesta…na koja i ja idem u odelu…cipelama i košulji…iz poštovanja…i gde je potreban neki red…ali tih mesta i okolnosti nije previše…i ne treba nikada da preterujemo u formi…da ne bi promašili suštinu…uvek postoji elegantan način da budemo pristojni a opet lepršavi…i da nam bude prijatno…a tu je veliko pitanje da li nešto zaista i gubimo…jer njima će uvek sve i smetati…osim naravno onoga u čemu oni greše…
I volim onu utilitarističku filozofiju da je najispravnije ono što donosi najveću moguću sreću za najveći mogući broj ljudi…
Stoga…
Smrt bespotrebnim stegama na bespotrebnim mestima…
Pravda za njihovo visočanstvo Bradavice…
Koristimo ih onako kako su i dizajnirane…
Za pun stomak…
Za povezivanje…
Za puno srce…
Za poljupce…
Za inspiraciju…
Za dodire…
Za strast…
Za radost…
Za uživanciju…
Svima će nam lepši život biti… 🙂
„Doktore…
Kad biste vi znali koliko su mene do ludila dovodile te njegove Gomilice Čarapa koje je ostavljao svuda po kući…gde god se izuje…
I koliko sam se samo puta izdrao na njega…da ih momentalno skloni u korpu za veš…
Sada…dok je u bolnici…obilazim oko njih kao oko nekih Hramova…
Stanem…
Pogledam ih…
Zaplačem…
Pa se nasmešim kao neki ludak…
I obuzmu me odjedanput neka mila radost…tuga…i nesnosno nedostajanje…
Sve pomešano…
Ako sve bude dobro…i ako ikad izađe iz Tiršove…a hoće…znam da hoće…(krsti se užurbano)…pobacaću majke mi sve police za čarape koje imamo…
U našoj Kući se više nijedna nikada neće složiti…
Nemamo mi više vremena za gluposti…“
Psihoterapija…
Blistavo i strašno zanimanje…
Potresno…
I isceljujuće…
Psihoterapeuti po statistikama ne žive preterano dugo…
Ali makar svaki dan imaju vrlo upečatljive podsetnike na to šta je u životu najvažnije…
Na šta vreme treba trošiti…
I kako u stvari i treba živeti…
Postoji samo jedna stvar koja je važna kada se predstavljate…a to je da u drugoj rečenici…koja sledi onu u kojoj ste rekli vaše ime i prezime…ne počnete da nabrajate izgovore zašto nešto nemate ili niste…
Ako slučajno to radite…
Nije nikakav smak sveta…
Svi smo ljudi i svi grešimo…
E sad…
Ukoliko se pravdate zbog nečega što je nepromenjivo…prihvatite to…i ne dozvolite da vas nešto što nemate ili niste definiše…ne dopustite da vaš invaliditet postane vaš identitet…ma koliko veliki bio…paraolimpijske igre su ionako svake četiri godine…a ne organizuju se samo u sportu…najveći Životni Šampioni se ionako nikada nisu ni bavili njime…već su trčali svoje Intimne Trke…ka svojim ličnim ciljevima…
A ukoliko je promenjivo…
Šta čekate?
Sebe celog obezvređivati zbog nečega pojedinačnog što nemamo je suludo a zbog promenjivih stvari je pomalo i glupavo…
To je kao da kažete da vam je kuća bezvredna zato što je neokrečena…
Četke u ruke dame i gospodo…
Važniji životni zadatak do toga ne postoji…
I ako se nekome divim to su klijenti koji su pod stare dane prestali da se bilo kome pravdaju i izvinjavaju…
A pogotovo sami sebi…
Već su se polomili godinu ili pet da sebi nešto dokažu i ostvare…
Pa sad mogu da se šepure…
I da imaju bogatstvo veće od svih…
A to je da budu ponosni na sebe…
I nasmešeni kad god se pogledaju u ogledalo…
Za njih se više uopšte ne sekiram…
Znam da takvi mogu sve…
Priča mi prijateljica kako joj se lepa stvar desila juče u gradskom prevozu…dok je stajala potpuno pribijena za one šipke skroz napred…
Kada joj je na semaforu obratio vozač…šarmantni Bucko sa bradom…dobrim očima…i onim velikim šakama koje imaju samo ljudi koji čestito zarađuju od njih…
I rekao „Gospođice…takvo mi je zadovoljstvo što se voziš baš u mom autobusu…ulepšala si mi dan…odavno ništa lepše nisam video…žuriš li negde da nagarim ovu moju ljutu mašinu?“…
I potom joj pružio ceduljče na kojoj je švrakopisom bilo napisano nešto tipa „Divna si… 06422xxxyyy…javi se ako želiš da idemo na kolače…Mile“…
Kakav apsolutni car…
Bravo za muškarce koji još uvek znaju da priđu…
Bravo za žene koje još uvek znaju da na to damski odreaguju…i da to shvate kao kompliment i hrabrost…apsolutno bez obzira na to da li će prilazak uroditi plodom ili ne…
Damski je i nasmešiti se i zahvaliti…a i mrndžati kolače i kliberiti se na sav glas malo kasnije…
I bravo za ovaj naš lepi grad…
Ako za neki mogu sa sigurnošću da tvdim da je vazda bio Igralište za Zaljubljene…to je onda on…
Bravo i za tebe Beli moj…
Kakve crne zemlje porekla…nacionalnosti…veroispovesti…boje kože…materijalni statusi…nivoi obrazovanja…i društvene pozicije…
Ljude delim isto kao i Muziku na:
Pojačaj do daske…
I gasi to đubre…
Zašto uvek treba biti u vezi sa partnerom koji je Dobra Prilika:
1. Dobre Prilike su obično srećne i zadovoljne sobom…a sa takvim ljudima je uvek lako…lepo…opušteno i zabavno biti…bez nepotrebne drame…
2. Uvek treba biti u dobrom društvu…i provoditi što više vremena sa ljudima koji su bolji od nas…sve dok i mi sami ne postanemo takvi…
3. Prema Dobrim Prilikama morate biti dobri…jednostavno će zahtevati da ih tretirate lepo…zdravo i normalno…i da se stalno unapređujete…ili odoše oni…što je sjajna motivacija za stalni rad na svojim potencijalima…i prezervaciju svega onoga dobrog što već imamo u sebi…svaki sportista će vam reći da je za karijeru uvek najbolje igrati u Najboljoj Mogućoj Ligi…gde te vrhunska konkurencija stalno primorava da daješ sve od sebe…
4. Od Dobrih Prilika je lako rastati se…jer oni rastanke ne shvataju smrtonosno…i kao trajno prokletstvo da nikada više neće biti srećni…zašto bi…kad će se ionako pola grada obradovati što su ponovo slobodni…i stajati u redu da dobije priliku da ih učini srećnim…nema tu puno razloga za plakanje…ljubav je u stvari veoma jednostavna…ako ne možemo više zajedno biti srećni…zašto to ne bismo bili odvojeno…svako za sebe…sa nekim novim Društvom.. i na nekom novom Putu…
A najbolje je što Dobra Prilika možemo postati i mi sami…
Ukoliko se iz petinih žila potrudimo da porastemo na apsolutno svim mogućim poljima koja su važna…
Većeg repelenta za nesreću u ljubavi jednostavno nema…
Ma šta u ljubavi…
Ni za sreću u životu nema veće Amajlije…
Sve što treba da znate o Zemljankama je na ovoj slici…
Slabiji pol?
Aha…
Kad bi se šalili…
Aposlutno ništa nije snažnije na ovoj planeti…
Od Žena…
Koliko im se samo divim…
„Bahia Suleimani, prodala je bubreg da bi lečila svog teško obolelog supruga. Skinula je hidžab, ošišala se i sakrila svoju ženstvenost kako bi radila na građevini teške poslove predstavljajući se kao muškarac po imenu Bakar. Sve to trajalo je 4 godine dok nije otkrivena od strane policije.“
dr VLADIMIR ĐURIĆ 