Sinoć, na kasi u Merkatoru… videh oca i sina…nasmejane….kako stoje u redu na kasi…
Otac napunio kese hranom i kućnim potrepštinama…zadovoljan…
Sin…još zadovoljniji…drži u rukama…(da mu slučajno neko ne ukrade ili da ne izgubi…kao da je najvrednija stvar na svetu…)
Kliska…ono plastično za sankanje…
Toliko sam se obradovao jutros…što je zabelelo…
Zamišljam jutro u njihovom domu…
i uzbuđenje…zadovoljstvo….normalnost…i sreću…
I razmišljam kako su, u direktoratima marketinga iPhona….Sony playstationa…Nike-a…skupih igraonica… i raznoraznih radionica za decu…, smrtno uplašeni…da se slučajno ponovo ne otkrije…u čemu je zaista tajna roditeljstva…
U maltene nematerijalnim stvarima…
U provedenom vremenu… posvećenosti… odgovornosti… bezuslovnom prihvatanju… i ljubavi…

Antisuicidalna ograda iznad Prokopa

Sto puta sam prosao ovuda a tek sad primetih antisuicidalnu ogradu iznad Prokopa…
Inace postavljanje istih je u Evropi neophodno da bi neki most ili visoka gradjevina dobila upotrebnu dozvolu…
Nekad zaista i delic sekunde znaci…
Podseti me na moje studentske vezbe…i pacijenta… zenu, veoma pristojnu majku dvoje sjajne dece…koja je zbog ekstremnih materijalnih i zivotnih poteskoca… jednog jutra legla na prugu Beograd Pancevo i cekala voz koji ce je pregaziti… i odvesti na neko „lakse“ mesto…
Medjutim, Srbija…voz je bio pokvaren…i kasnio…taman toliko…da joj sine jedna divna misao…da joj se vrati nada…da nadje resenje da premosti do ponedeljka…
Skoro sam je sreo…seta unuce…deluje mi kao najbolja baka Vracara…
Mozda nekome danas…sekund vaseg vremena promeni zivot…utrosite ga mudro…na ljubav i podrsku…nekome ko to zasluzuje…i kome je to potrebno…

Palačinkarnica Pinokio…Zemun…sigurno najbolje palačinke na svetu…naručujem…gužva je…čeka se oko 15 minuta…šta je tu je…kroz staklo posmatram radnice…
Za „onim okruglim na čemu se spremaju“…žena od 50-tak godina…sedoplava kosa…na njenoj majci je „nasmejani „pravi“ dečak Pinokio“… u potpunom neskladu sa borama na njenom licu…tamnim…ozbiljnim očima…i mislima koje su negde drugde…
Porudžbine besomučno stižu…ona vredno radi…spretne ruke…u brzini svetskog rekorda…prže jednu palačinku za drugom…
Deluje kao i mnoge od tih žena…gubitnika tranzicije…nekada cenjenih…za stalno zaposlenih…dostojanstvenih…sa onim smešnim frizurama…na 14 dana…friziranih…a sada zadovoljnih što imaju bilo kakav posao…pa i za 20-tak hiljada…29 dana mesečno…po 12-tak sati…kod privatnika…neprijavljene…
Zamišljam kako dolazi kući…kako ima npr. dva sinčića…koji se raduju kada je vide…trče joj u zagrljaj…pa još jutros je otišla…spremaju se da gledaju nešto zajedno…šta god porodično gledali subotom…njihov mali ritual…crtani…zvezde granda…porodični film…nebitno je…
Zamišljam kako sedaju na starinski trosed…ugađaju se…jedan pored nje…drugi leži u krilu…ona je možda prvi put tog dana…zaista i sela da odmori…
Mlađi sinčić…nekako stidljivo pita „Majko, mogu li palačinke?“
Uz osmeh…puna ponosa i ljubavi…ustaje…i odlazi u kuhinju…dečaci su presrećni…
Živele srpske majke…heroji!