Jedan od najvećih limitirajućih faktora psihoterapije je to što ljudi smatraju nerešivim one probleme čije im rešenje nije po volji…
A u stvari je sve veoma jednostavno…
Ili ćemo biti srećni na nekom poslu ili ćemo biti srećni bez njega…pa postepeno naći ili stvoriti sebi neki drugi…
Ili ćemo biti srećni sa nekom osobom koju volimo ili ćemo biti srećni bez nje…pa postepeno naći i zavoleti neku drugu…
Ili ćemo biti srećni u odnosu sa nekim članom porodice ili ćemo biti srećni kada prekinemo taj odnos…pa ćemo postepeno naći i izgraditi sebi novu porodicu…
Ili ćemo biti srećni na nekom mestu na kugli zemaljskoj ili ćemo biti srećni kada otkrijemo neke nove predele…pa ćemo postepeno od njih stvoriti sebi dom i mesto gde nam je duša baš na mestu…
Ko izgradi sebe takvim da može sebi da uredi ova četiri polja življenja…i da usput nađe sebi mrvicu nekog filozofskog pogleda na svet koji će njemu lično raditi…a da ostavi prstohvat vremena za radost i ugađanje sopstvenoj duši…njemu će neobično lako biti da puno i često bude srećan…
Posao psihoterapeuta je ponekad samo u tome da detaljno nekome objasni da je put do Najlepših Vidikovaca uvek uzbrdo…
I da se do njih nikada ne stiže lako…
I da se sve što je zaista vredno na ovome svetu obično nalazi tek iza naših strahova…prevaziđenih prepreka…herojske upornosti i tone uloženog truda…
No baš zato su te destinacije na koje dospemo i dragocene…
Baš zato i vredi sve te napore izdržati…
Baš zato mnogi i posustanu…
Baš zato je i toliko malo srećnih i ispunjenih ljudi na ovome svetu…
Neobično sam zahvalan ljudima sa kojima razgovaram koji su me naučili da je taj broj ipak veoma promenjiv…
Kad se hoće…
I kad se sme…
A da za sreću nikad nije kasno…
Hvala Heroji…