Do skoro sam mislio da je kontrateža suicidalnosti da se nekako i bilo kako preživi…
I u prvom periodu karijere sam kao mladi lekar proveo dane i noći na intenzivnoj nezi Klinike Laza Lazarević boreći se upravo za to…da bi me pre nekog vremena jedan moj hrabri i mudri pacijent naučio da je kontrateža suicidalnosti u stvari temeljna…radikalna i decidirana odluka da neko počne zaista da živi…punim plućima…bez trulih kompromisa…u skladu sa time ko je i šta je zaista…sa time kakve su mu iskonske vrednosti…šta je za njega pravi smisao življenja…i u skladu sa time šta mu zaista raduje dušu…uporno se trudeći da izgradi život u kome će dobar osećaj u grudima…povoljne okolnosti…zdravo okruženje i blistavo lepi prizori biti sasvim uobičajni i izdašni…
To je za mene bilo otkrovenje…
I važna lekcija…
Pogotovo što sam ga upoznao kao ispumpani helijumski balon na podijumu sedam dana nakon neke proslave…
A to mi je izgovorio uz osmeh koji imaju samo ljudi koji su prošli sami pakao pa im je sada konačno dobro…kada mi je izgledao kao neki Moćni Dirižabl u laganom letu ka zalasku sunca nad Jadranom….
Hvala…
Odavno znam…
Nigde se psihijatrija bolje ne može naučiti no od hrabrih i mudrih pacijenata…
Naše je samo da to prenesemo onima kojima trenutno ne ide…
I onima koji su trenutno krhki…