Počeo sam o tim ljudima da razmišljam kad sam shvatio da većina mojih pacijenta sa agorafobijom i paničnim poremećajem ne može ni doći bez njih na prvi psihijatrijski pregled…
Oni će vam naravno samo mahnuti pred vratima ordinacije…nasmešiti se…pogledati vas u fazonu…“e odavde doco ti brate preuzmi“…zagrliti i poljubiti tog nekog svog koga su dopratili na početak lečenja jer oni nikako ne bi ni mogli sami doći…usled ogromnog straha koji njihov um neprestano produkuje do neslućenih razmera…i onda ih samo vidite kako šmugnu niz stepenice…da čekaju ispred…kako bi pitali „kako je bilo“…i prokomentarišu…“jesam li ti rekla da to nije ništa strašno…da si se samo prepala…i da će biti sve u redu…sad ćemo mi to zajedno da lečimo i da izlečimo“…
Onda mi je klijentkinja ispričala kako ju je najbolja prijateljica vozila na aerodrom kad je pošla za Prag da sama sebi rodi dete…i pred sam rastanak joj dala dečiju benkicu sa natpisom „volim te mama“…i kako je tu Amajliju posle nosila sa sobom sve vreme…od ulaska u salu za inseminacije…do izlaska iz porodiilišta sa sinom jedincom…kome će to postati omiljena benkica…od koje se ne razdvaja…i koja ga čuva od svih uroka…
Ili moja drugarica sa faksa koja nikada ne bi završila medicinu da je cimerka iz studenjaka nije uzela za ruku…rekla „e sad sestro polazi“…i odvela je na ispit iz anatomije…na koji već treći rok nije izašla…jer ne zna dovoljno…pa su posle zajedno slavile desetku u Džakarti…do zore…
Pa mi je onda klijent ispričao kako mu je najbolji drug od daj Bože 70 kg…intelektualac…sa sve onim velikim naočarima…navikao da živi od pameti i da ne podiže ništa teže od listova knjiga…i čovek koji se verovatno nikada u životu i nije potukao…niti mrava zgazio…jedini došao da pravi društvo kada su mu pretili ljudi koje niko od nas ne bi voleo da ima za neprijatelje…i kada mu je rekao…“opasni su…ali nismo majku mu ni mi tikve bez korena…uz tebe sam…pa šta bude da bude…nek’ nam je Bog u pomoći“…pa drmnuo rakijicu i opalio ga u rame…pred razgovor koji mu je ipak nekako sačuvao firmu…
Ili drug čijoj je devojci koja baš i nije devojka već više zabava na jednu noć već uveliko kasnila menstruacija…a on bio već na ivici teške panike i očaja…i razmišljao da se obesi…ali je ipak pozvao kuma da mu pravi društvo i da malo prošetaju po gradu kako bi se malo izduvao…kako mu je kum na kraju šetnje od četiri sata…spustio tenziju za 50 % izjavom…“a i njega ćemo da iškolujemo…i podignemo…kakav je to muškarac koji to ne može da priušti…ajde nek’ je živ i zdrav…ja ću da ti ga krstim“…
I od tada ih sve više primećujem…
Ljude Talije…
Hodajuće Amajlije…
Ljude koji donose sreću…
Ili makar jako razblažuju nesreću…
Majstore za rasterivanje crnih oblaka…
I razblaživanje strahova…
Ljude koje je lepota poznavati…
I imati ih na svojoj strani…
Ljude koji će biti uz nas kad nam ne ide…
I kad nam najviše treba…
I kad se najviše bojimo…
Ljude koji čine ovaj svet vrednim i lepim…
I ljude zbog kojih još uvek nije sve otišlo dođavola…
Razmišljam koliko je lepo što ih još uvek ima…
I kako bi nam svima bilo sjajno da ih je još i više…
Što možda i nije nemoguće…
Hm…
Kome sam ja ono beše Talija?
Kome bi danas malo sreće i vetra u leđa moglo promeniti život?