Dok god mi držimo naše lepe i normalne želje na nivou preferencija…na primer…“jako bi bilo lepo da imam skladne odnose…poštovanje i ljubav sa nekim članovima porodice…ali ne moram ukoliko je to jednostavno nemoguće postići i nije ponuđeno kao opcija“… sve će biti sasvim u redu…
Ukoliko imamo sreće…lepo ćemo se slagati sa njima jer i oni to igrom slučaja hoće i mogu…i sve će biti super…
Ukoliko ne…nećemo se previše jediti…već ćemo naći sebi životnu poziciju gde nas neće moći puno mučiti…i gde nam neće naše celokupno mentalno blagostanje i sreća suviše zavisiti od njih…
Šalio sam se skoro sa klijentom koji je od svojih ličnih monstruma iz porodice pobegao na Novi Zeland da je i to možda preblizu…ali da je po svemu sudeći ipak izgleda krenulo nabolje…i da se polako oporavlja…i počinje da cveta kao čovek…u neuporedivo boljim i zdravijim uslovima…makar i na kraj sveta…
Problem nastaje kada se ta lepa želja i preferencija podigne na jedan nivo više…na nivo apsolutističkih i rigidnih zahteva…“ja moram imati dobre i bliske odnose sa nekim članovima porodice…bez obzira na okolnosti i to kakvi su oni“…bez obzira na to što su oni možda bolesni…bezobrazni…jednostavno nisu po našem ukusu…pored njih se osećamo uvek ružno i loše…ili nas vazda uvlače u stotinu problema…
Toksični članovi porodice ne zaslužuju oproštaj i beskonačne šanse samo zato što su igrom slučaja iste krvi kao i mi…
Niti moramo provoditi vreme sa njima…
Niti imati bilo kakav odnos…
Niti imamo ikakvu obavezu da budemo porodica sa nekim sa kim bi to na papiru bilo očekivano i logično…a u realnosti je živi pakao…
Mislim…
Bilo bi lepo ali NE MORA da se desi…
I po tom pitanju je suština uvek važnija od forme…
I regula…
I toga gde se ko rodio…
I od strane koga…
Neverovatna je sreća da mi možemo sebi birati nove članove porodice…
I da mi tu u potpunosti odlučujemo o uslovima konkursa…i o postignućima koje neko treba da ispuni da bi i ostao član naše porodice…
Nećete me ubediti da moj kum meni nije rođeni brat…
A moja najbolja prijateljica rod najrođeniji…
I da za ovu Bandu koja dolazi kod mene na slavu ne bih uradio i dao sve što i za bilo kog nominalnog Đurića…
Jer oni to i jesu sasvim…ako se ja pitam…samo se drugačije prezivaju…
A da ne pričam tek o rađanju novih članova…sa nekim ko je baš naš Čovek… onako suštinski od glave do pete…
O stvaranju novih ljudskih bića koje ćemo toliko napuniti ljubavlju…pažnjom…posvećenošću…i vaspitanjem…da će nam prosto biti lako da sa takvima posle budemo porodica…
Ne zato što se tako mora…
Već što će nam tako igrom slučaja biti jako lepo…
Znate već…
Bol je u životu siguran…
Patnja je već stvar izbora…
Čvrsto verujem da je ta dihotomija čvrsto uplivisana našim načinom razmišljanja…
I time…
Da li stalno nešto moramo…i zahtevamo da nešto mora biti onako kako smo mi zamislili…
Ili smo osvestili da je neuporedivo bolje da samo želimo…i da se nadamo da će sve biti dobro i lepo…ali da ipak imamo navežbanu ogromnu mogućnost prilagođavanja ukoliko to naše zamišljeno nije ni ponuđeno u realnosti…jer će nas upravo ta mentalna fleksibilnost najpre i dovesti do blagostanja…
Važno je da nikada ne zaboravimo da pomenuto pravilo o patnji važi i obrnuto…
Prilike da budemo srećni u životu su takođe sigurne…
Da li ćemo ih iskoristiti je takođe stvar izbora…
Miljenici Sreće su u stvari samo ljudi koji znaju kako se to često postiže…