Kad se ovako ponekad osvrnem unazad…najopasniji trenutak u mojoj karijeri nije bio ni trenutak kada su mi se više smučila i slova a kamoli bilo kakvo učenje…
Ni svi oni mučni trenuci koje sam proveo u onim strašnim redovima na birou za nezaposlene…i razmišljao kako „eno Milanu ništa ne fali u Čikagu…pa i kamion je za ljude“…
Ni trenutak kada sam shvatio koliko je medicina pretežak…preodgovoran i mazohistički poziv…koji će vam uzeti jako puno…a dati tek poneku retku satisfakciju…i sporadične nasmešene oči preko puta vas u onom čarovnom trebutku kada bol umine…
Ni sve one noći kada shvatite zašto je Beograd najlepši grad na svetu…
Paradoksalno…
Ubedljivo najveća nagazna mina i najrizičniji trenutak po moj profesionalni razvoj i karijeru je bio nešto potpuno suprotno…
Najprijateljskiji poziv starog porodičnog prijatelja da se zaposlim kod njih na radiologiji i da krenem na tu specijalizaciju…jer im fali lekara…i nema ko da radi…
U trenucima kada je svako plaćanje kirije bilo bukvalno kao milion dolara…
Kada sam već uveliko shvatio koliko Živuljka zvana čovek može da trpi…i da se muči…
I kada su se godine bola…frustracije i poniženja…koje samo nezaposlenost na Balkanu može da vam priušti…jednostavno akumulirale…preko svake moguće mere…
Sećam se tog vikenda…
I dugih šetnji po gradu u maniru Gluve Kučke…
I razmišljanja…
„Dobro to je izgleda život…
Nisi više dete…
Ne možeš imati sve…
Najvažnije je ponekad samo bukvalno preživeti…
A i znaš ti sebe…
Naučićeš ti i to…i postaće ti interesantno u jednom trenutku…
Iako nije baš lečenje ljudi…zbog čega si i upisao medicinu..već vrlo bitan deo u tom procesu…moći ćeš jednog dana da uživaš u tome…i da budeš srećan ponedeljkom ujutru kad kreneš na posao…
A i radiologija neverevatno napreduje…ko zna možda postane interesantno…
A i prijaće ti da pojedeš nešto normalno zaista…“
Kad malo bolje razmislim tog vikenda sam bio bukvalno na ivici da postanem hronično nesrećan čovek…
Da sam u taj ponedeljak pošao na kliniku tog prijatelja vazda bih bio frustriran…neostvaren…zavidan i ubijen u pojam…
Vasa Ladački…
Samo kao doktor…
Kao i mnogi ljudi koje danas profesionalno srećem…srećom uživo i slušajući ih…a ne preko ekrana u vidu crno belih silueta i mrlja…koje Bog sveti zna šta znače…
Sve one nesrećne duše koje su izabrale ono što im je ponuđeno u nekom trenutku umesto onoga što zaista žele…
Koje su krenule za pomoćnim lekovitim sredstvima nemogavši više da čekaju pravi lek…i konačni prestanak zlopaćenja…
Pa su se privenčale…za onog/onu sa kojom će život biti jednostavan…
Ili preselile…tamo gde bi trebalo da se bolje živi…
Ili zaposlile…bilo gde i bilo kako…jer je glad dosta dobra motivacija…
Ili potpisale bilo koji đavolji ugovor…za malo radosti i sreće…a da ne kažem tek namirenog ega…sujete i kompleksa…
Pa sada imaju savršeni alibi da čitav život budu nesrećni…
Da mrze sebe preodne…
I čitav svet…nešto kasnije…
I da se ljute i da im smeta sve lepo i srećno…jer ih to uvek podseća koliko je njima duša prazna…
I da u nekoj budućnosti samo birajua kom će se lekaru obratiti…i hoće li bolovati od somatike…ili psihosomatike…
Jer…
Mnogo je teško promeniti život kad ste polusrećni…
I imate puno toga da izgubite…
I jednačine već imaju 7 nepoznatih…
Čovek se lako navikne na prijatno…
I što je stariji to je veća kukavica…
I iz tog živog peska je jako teško pobeći…
Najlakše je čoveku kad nema ništa i nema šta da izgubi…
I još uvek ima Mač u Grudima…
Pa može muški da pogine…jureći za nekim svojim snom…
I mislim dalje kako…
Naravno da je potpuno logično da u životu treba izbeći jasno destruktivne stvari…koje nijednog čoveka nisu učinile boljim i srećnijim…
To je većini mudrih sasvim jednostavno…
Ali je možda i podjednako važno izbeći i Polusrećne Opcije…koje nam se u nekom trenutku ponude…
Sve te Dražesne Mirišljave Nizbrdice koje vode nikuda…
I samo projuriti svojim Karavanom…
Makar nemali nikakvu predstavu šta nas čeka iza ugla…
Samo tako možemo i doći do Prave Priče…
I Destinacije koja će imati Pogled kakav smo zacrtali…
I biti zaista srećni…
Pa ma koliko te Putešestvije trajale…i koštale…
A i znate već da se od nečeg’ mora umreti…
Što to ne bi onda bilo prilikom nekog herojskog pohoda…
Makar će ostati dobra priča iza nas…
A da ne kažem da su svi pravi životi jako teški…
I da ne poznajem nijednog Velikog Čoveka koji je tu titulu zavredio bez oštrog ali neophodnog začina izazovne sudbine…
Vladimire Đuriću verzija 2011-ta hvala ti…
Zaista si jedan ozbiljan car…
I bukvalno Junak…
Ovaj sad Šmoklja bi se odmah zaleteo na neki med…
I verovatno upao do daske u neku feromonsku zamku…
I batrgao se dok ne crkne…
A ovako si nas ti Ludače…ne znam ni sam kako…doveo baš gde i treba da budemo…
Otkud ti samo snage?
Baš sam ponosan na tebe…
I jako zahvalan…
Brate…
Imaš pivo od mene… 🙂
To jest…
Živeli… 🙂