Najlepši trenutak u danu moje klijentkinje je trenutak kada leže i uspavljuje svog sina jedinca od šest godina…priča mu sjajne pričice…mazi ga po kosi i ljubi…
Najgori trenutak u njenom danu je ta mirkosekunda nakon što je zaspao kada ga posmtra sa neizmernom ljubavlju dok se meskolji…kada joj kroz glavu proleti misao „šta ako mu se nešto desi?“…
Šta ako se razboli…
Šta ako ga neko otme…
Šta ako umre od neke bolesti…
Šta ako pogine…
Šta ako…
Šta ako…
Beskrajno „šta ako“ razmišljanje o horor mogućnostima…
I tako je to vazda sa anksioznošću…
Neće ona vrteti beskrajne prestrašne mogućnosti o nekim trivijalnostima…već će ona u svoje predugačke jednačine o verovatnoći uvek ubacivati njene najveće vrednosti i ljubavi…
I nema za to definitivnog leka…
To se može samo zalečiti…
Dok god bude obožavala svog sina…dok god joj on bude nešto najvažnije na svetu…sekiraće se oko njega…
To je deo paketa…
Takav je ugovor…
Takva su mala slova na poslednjoj strani koja niko ne pročita…
Ono što može uraditi je da pokuša da smanji patološki deo brige tako što će promeniti način razmišljanja…
Da kada osvesti da je anksiozna…postavi sebi pitanje da li su događaji kojih se plaši u budućnosti…i da ako jesu tamo potom kaže sebi: „stop…sada stop…neću na to da trošim svoju imaginaciju…energiju i vreme…jer tu nema kraja hororu“…i zaista nije preterano važno da li će joj sin stradati od karcionoma pluća ili testisa…ili će ga zgaziti autobus ili kamion…ili će ga oteti trgovci ljudima ili vanzemaljci…jer su te beskonačne kombinacije potencijalnih prestrašnih mogućnosti beskonačne i definitivno će je na kraju skroz sludeti…
Ako im dozvoli da zagospodare…
Jer su one u stvari samo obične mogućnosti iz budućnosti…dok god im mi sami ne damo karakter realnosti i ne poverujemo im da su stvarne…
Jednostavno treba sebi da kaže stop…neću da razmišljam više o tome…jer nema nikakvog smisla…a jako boli…jer je budućnost po difoltu nekontrolabilna i neizvesna…i da potom počne da navikava sebe da živi i razmišlja Sada i Ovde…
I da osvesti privilegije i zahvalnosti koje trenutno ima…i da prebroji blagoslove na kojima može biti zahvalna baš u tom trenutku dok ga posmatra…pa čoveče…ima čoveka koga voli…pa je sa njim ni od čega stvorila nešto što voli još više…pa je to nešto živo i zdravo sasvim…i ništa mu ne fali…jede kao mećava…i raste k’o iz vode…Bože…pa kolika je ona samo srećnica…
I da se pozabavi objektivnim smanjivanjem verovatnoća da se nešto ružno zaista i desi…vaspitanjem i ljubavlju dok god je taj neko pod njenim krovom…od prelaženja ulice i padova sada…preko sistematskih pregleda i ishrane…do jurcanja motorom…droge i kontracepcije kasnije…kada će svakako molitve mnogo više pomagati…od bilo kakve priče…
I da se onda pozabavi najvećom iracionalnošću od svih…od koje svi mi patimo…čim nekoga onako izistinski zavolimo…a to je „ako nekoga jako volim njemu se ništa loše ne sme desiti“…koja je vulkanski generator anksioznosti…i koja da stvarno radi…da stvarno važi da ako ja posvetim celokupan svoj život brizi…ovim mojima se ništa neće desiti…pa ja bih prvi svoj život posvetio anksioznosti…i postao bio bih šampion Beograda u sekiraciji…ali nažalost to jednostavno ne radi…stvari jednostavno ne funkcionišu tako…i koliko god se brinuli na ovoj planeti će se desiti ono što će se desiti…nijedna količina anksioznosti koju uzgojimo u sebi ne prevenira ružne događaje u budućnosti…oni će se jednostavno desiti…jer su pravila igre i fabričke postavke ovog univerzuma takve…i to treba prihvatiti…
I ne propustiti priliku da uživamo i budemo zahvalni u trenucima kada je sve bilo dobro…
I nije u patološkoj brizi suština ljubavi i porodičnosti…već u jednom saznanju i zavetu važnijem od svih…a to je da ćemo ako se zaista nekada i desi nešto ružno našim voljenima…mi biti tu za njih i uz njih…BEZ OBZIRA NA SVE…dok god budemo imali i trunčicu snage…
Da ćemo se boriti na njihovoj strani protiv čega god…
I da ćemo ih voleti…šta god da ih snađe…
Jer znate već kako kaže briljantna Helen Keler…
„Iako je svet pun patnje…on je prepun i prevazilaženja“…
Čvrsto verujem u to…
I to me neobično smiruje…
Bićemo tu uz njih…
Stajaćemo rame uz rame sa našim voljenima…
Šta god da se namerilo na nas…
Nećemo ih ostaviti na cedilu…
I nećemo poći bez borbe…
Nema od tog puno jače Magije u ovom univerzumu…