Prevencija destrukcije

Ne postoji veći trud koji neko može da uloži…niti veći uspeh koji se može postići na psihoterapiji…od toga da se neko naviknut na kratkotrajne destrukcije pokrene na put dugotrajnog truda…koji će kad tad rezultovati dugoročnim hedonizmom…
Da se taj prvi zalogaj porodične pice sa dodatim kačkavaljem promeni u salatu sa piletinom…i redovan trening…
Da se taj prvi gutljaj iz tek otvorene flaše rakije promeni u zrelo suočavanje sa problemima i njihovo postepeno rešavanje mic po mic…ma koliko strašni bilo dok je neko trezan…
Da se heroin zameni antidepresivom…i psihoterapijom…i stoičkim prihvatanjem neprijatnosti…i krivice…i na javi…
Da se odlazak u kazino zameni dobro plaćenim poslom…
Da se poruka onom zgodnom momku koji vas je zlostavljao promeni u šetnju sa momkom koji vas voli i za koga znate da vam želi dobro…
Da prestane trud i pažnja oko devojke kojoj niste uopšte ni bitni i koja vas redovno ponižava samo zato što je lepa i preusmeri se ka nekoj koja se prema vama ponaša kao čovek…i drug…i koja vas može voleti…
Naravno…
Lako je pametovati…
Kad ste potpuno prazni i bezvredni i najgori i osećate da ne zaslužujete ništa dobro i lepo da vam se desi ne postoji ništa „lepše i delotvornije“ na ovom svetu od destrukcije…
Em prija…
Em ubija…
Taman…
Baš kako ste i zaslužili…
Takvi nikakvi…
Zato je oporavak najbolje započeti upravo i tamo gde treba…
Unutra…
Na pitanju zašto smo bezvredni?
Zašto smo najgori?
Zašto ne zaslužujemo ništa dobro i lepo?
Zašto smo prazni?
Preko deceniju se bavim ovim poslom i još nisam čuo adekvatno objašnjenje na ova četiri pitanja…koje bi opravdalo destrukciju…
A bilo je zaista svakakvih priča…
Loših genetika…
Još gorih detinjstava…
Grešaka…promašaja…i loših odluka…
I potpuno urušenih života…sa suludo lošim navikama…i okolnostima u koje su ljudi zapali…
Ali dobro…
Prava je sreća da svaki svetac ima prošlost…a da svaki grešnik ima budućnost…što bi rekao mudri Oskar Vajld…
Naravno…
Ukoliko se ka toj budućnosti krene…
Ukoliko se prestane sa menjanjem prošlosti…
I ukoliko se odbaci ideja da će isti postupci rezultovati čudotvorno drugačijim ishodima…
Naučiti da negujemo sebe i da se čuvamo i kada se ne volimo…i kada nismo zaslužili…i kada nismo ponosni na sebe je možda i najveća brana ozbiljnim destrukcijama…i psihopatologiji…
Kao što biste svakako dali večeru svom sinu ili mlađem bratu čak iako je kažnjen što je bio nevaljao…nevaspitan…bezobrazan ili popustio u školi…
Ok…neće baš biti palačinki…
Ali jesti se mora…
Ipak je on naš…
I popraviće se…
Kad tad…
Dobar je on u suštini…nego ponekad tako zabrazdi…
Pa znate šta…
I mi smo naši…
I mi smo nečije dete…
I mi se možemo popraviti…
Možda je za početak sasvim dovoljno da ne kvarimo…
Ma ponekad samo i da prođe noć…bez destrukcije…pa ćemo od jutra ponovo u borbu…korak po korak…
I da se uporno trudimo da bude bolje…
I da postanemo bolji…
I da gradimo svoj život i svoje okolnosti…
Mic po mic…
I dan po dan…
Pa će doći na red i te Palačinke…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s