Adekvatna motivacija

Ponekad smo neuspešni u nekim poduhvatima samo zato što nam motivacija nije ispravna i jednostavno nas lično uopšte ne radi…i ne dotiče…
Na primer…
Ja sam prethodnih dvadeset pokušaja držanja dijete prekinuo između ostalog zato što je motivacija za mršavljenje bila to što želim da budem lep i zgodan…
A kad malo bolje razmislim šta će meni uopšte to?
U ovim godinama…muškarci koji se klade samo na lepotu i zgodnoću ili imaju samo to…ili nemaju ništa drugo što je vrednije…i što će im više raditi…
A ja svakako nisam ni jedno ni drugo…
Niti ću takav biti…
Nažalost…
Ili na sreću…
Radikalna promena se desila onog trenutka kada sam počeo da se zdravo hranim i da ne preskačem obroke i da ne jedem junk food iz jednog mnogo iskonskijeg razloga…
Ja jednostavno želim DUGO I LEPO živeti…
I to baš jako…
Što duže i što lepše i što bolje…
I do toga mi je stvarno neviđeno stalo…
Kada sam to osvestio…i kada sam se setio divnih i traumatičnih predavanja koje sam imao na fakultetu na kojima se pričalo o tome kako vas gojaznost potera na metabolički autoput smrti…sa samo jednom krajnjom destinacijom…pre ili kasnije…a češće pre…
Onda se mržnja prema sebi i odricanje zamenilo u ljubav prema Vladimiru Đuriću i ulaganje u njega…i u njegovo dugotrajno blagostanje i uživanje…
I sve je postalo mnogo lakše…
I sad me svaka pomisao da se ožderem podseti na to kako će mi taj raskošni prežder …ma koliko neviđeno prijao…krajcovati jedan sunčani prolećni dan na nekom Moru…gde bih mogao sedeti i uživati kao neki vitalni dekica…čitati nešto…pijuckati…i pričati sa nekim ko je duhovit…šarmantan i prepametan…smejati se na sav glas…i kontemplirati o životu…
A nažalost…
Ili na sreću…svakodnevno razgovaram sa ljudima koji se bore za svaki dan…
I znam koliko je jedan jedini dragocen…
I važan…
Čim prestane da ih bude…
Čim se neminovni Kraj približi…
I kako bi ljudi tada sve drugačije…da mogu ispočetka…
Pa što ne bih tu izvesnost odložio…
Što ne bih zaista ugodio sebi…
Što se ne bih stvarno čuvao…
Na duge staze…
Što ne bih razdelio uživanje na više rata…
Razumem i ono što će vam svaki pošten kriminalac reći…“bolje jedan dan kao Lav nego sto godina kao Miš“…
I to je sasvim legitimno…
I svako ima pravo na svoj vrednosni sistem…
Ali osamdesetak…kao neki zategnutiji Meda…je sasvim po mom ukusu… 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s