Potpuno mi je fascinantna ova slika…
Ona prikazuje kako bi izgledala mapa sveta kada bi je nacrtale ribe…iz njihove perspektive…iskustva i nivoa znanja…
Kao što mi ne možemo ni pojmiti šta sve živi po dubinama Marijanske brazde…čarobno lepo…ili beskrajno strašno…tako ni one ne mogu spoznati sve lepote i užase koji se dešavaju na kopnu…
I to me podseti na citat koji je neprestano išao u danima nakom što je Robin Vilijams tragično završio svoj zivot…
I koji mi nekako savršeno ide uz onaj njegov široki osmeh i tužne oči…
„Svako koga sretneš vodi neku bitku o kojoj ti nemaš pojma.
Stoga budi fin i ljubazan.
Uvek.“
Eto…
Toliko je lako…
Zapamtiš kao pravilo…ponoviš sto puta…i jednom postane automatizam…
Uostalom…
Nema boljeg kursa za empatiju od sopstvene muke…
Tek kad nas nesto baš jako zaboli možemo razumeti kako je to…kad boli nekog drugog…
Zato su površno suđenje i donošenje brzopletih i ostrih zakljucaka o nekome sasvim amaterska i prizemna stvar…
A pogotovo grubost…podsmešljivost…nadmenost i ubeđenost „da se nama tako nešto nikad ne bi moglo dogoditi…jer smo mi ipak nešto posebno“…
O kako bi samo moglo…
Još večeras…
I moglo je u bukvalno svakom trenutku našeg dosadašnjeg života…
I sve izokrenuti naopačke…
Pa da mi idemo uzbrdo čitav život…sa čizmama od betona na nogama…bez ikoga svog…da nam pomogne…
Zato nije ni zgoreg da uvežbamo gore pomenuto pravilo…
Možda danas zbog drugih…
A ko zna…
Jednog dana će nam možda baš to malo nežnosti pomoći da i mi preteknemo dan…
Bolje misliti o tome na vreme…
Čvrsto verujem da su i grubost…drskost…strah i odbacivanje u stvari samo posledice neznanja…
Ali dobro…
Nismo ribe…
Naše mogućnosti saznanja su nestvarne…
Možda je pravi trenutak da malo batalimo osuđivanje…
A da postanemo majstori u upoznavanju…razumevanju…ljubaznosti i podršci…
Kakav bi to samo svet bio…
Prava je sreća da je i Dobrota zarazna…
Samo se lavina mora odnekle pokrenuti…
Što to ne bismo bili baš mi?