Postoji samo jedna tehnika koja mi je sve ove godine učenja uvek pomagala da rešim zastoj u učenju…
Kada ne ide…onako baš…kad se nerviram…i kad sam sve pokušao…ali neće pa neće…lepo batalim sve…i napravim pauzu…koja će trajati…u zavisnosti od blizine ispita…između 15 minuta (noć pred ispit) i dve nedelje (3 meseca pred ispit)…lepo odmorim…pojedem nešto što volim (ovo baš i ne morate…jer ima svojih reperkusija na duge staze… ) i onda se vratim kući…zainatim se i sednem da učim ako je potrebno do zore…dok tu neku lekciju ili oblast ne naučim toliko dobro da bih baš nju voleo da dobijem na ispitu kao pitanje…
I ne samo to…toliko dobro da ću na tu oblast u svakom slučaju navesti svoje odgovoranje…jer je to sada moja Tajna Moć…
Pokazatelj da znam i da kapiram suštinu…
Da nisam prepadnut već fasciniran naukom…
I da sam učio za sebe a ne za prolaz…
Naravno da je to ponekad jako teško…sećam se kad sam neke proklete tri stranice iz farmakologije učio 8 sati…bez prestanka…dok nisam pohvatao neke receptore…
Ali što je teža…komplikovanija i bitnija ta oblast…to će vam više pomoći na ispitu…
I to će vam više omogućiti da na ispit dođete kao Gospodin…
36 ispita na medicini…
Jedan državni ispit…
6 kolokvijuma na specijalizaciji…
I jedan specijalistčki…
Pravilo nikad nije izdalo…
Čak mi je prvo pitanje na ispitu bilo upravo iz jedne od „zainaćenih oblasti“…i samo sam se nasmešio pri pomisli kako sam jednu noć tokom spremanja ispita…negde pred zoru…bio tačno na raskrsnici između toga da me opali epi napad i toga da smestim „teoriju diskonektiviteta na nivou hipofunkcionalnih NMDA glutamatergičkih receptora na parvalbuminskim GABA interneuronima u prefrontalnom korteksu i hipokampusu…koja predstavlja kasnu posledicu ranih oštećenja mozga…koja dovode do hiperdopaminergije u mezolimbičkom a hipodopaminergije u ventromedijalnom i dorzolateralnom mezokortikalnom putu…kao potencijalnog objašnjenja pozitivnih i negativnih simptoma shizofrenije“ u mali prst…
Mada iskreno…
Pričao bih ja o tome i da su me pitali gde ću na letovanje…
Mada…
Nešto sad razmišljam…
Najveće preokrete u oporavku od depresije sam viđao kod mojih klijenata koji su uprkos mračnom oblaku koji je pljuštao iznad njih „URADILI ILI NAUČILI JEDNU NOVU STVAR U ŽIVOTU KAKO TREBA“…
Pa im je to nekako vratilo samopouzdanje…
I veru da može biti bolje…
I da nisu oni baš toliko loši…
I da ima smisla truditi se u životu…
I izlučilo taj nanogram serotonina u mozgu…da ih okrepi i obodri i da im malo snage…pa je sve posle bilo lakše…
Klijente koji su spavali u patikama na nogama celu noć da bi ujutru otišli na trčanje pre no što ih živi pesak kreveta uvuče nazad…
Ili klijente koji su uspeli da krenu na kurs jezika jer smo zamolili profesorku da samo njemu dozvole da nema uključenu kameru jer u tom trenutku oporavka nije mogao da bude toliko izložen…
Ili klijenta koji je počeo zdravo da se hrani a jedina uteha mu je godinama bio baš taj šećer koji ga je ubijao i činio ga još tužnijim kad izvetri iz krvi…
Ili klijentkinju koja je instalirala tinder…preskočila par loših prilika…i naletela na sasvim korektnog momka…pa smo se šalili da i on mora da je sa psihoterapije čim je ovoliko fin i drag i normalan…
Ili klijenta koji se vratio na faks posle 17 godina obezvređivanja što je neobrazovan…
Ili klijentkinju koja je oprostila tati sad kad joj više uopšte ne treba ništa od njega…onako zbog sebe…
Ili klijenta koji je počeo da programira pod stare dane…pa ga više uopšte nije bolela nepravedna raspodela na tržištu rada…
Jedna dobro urađena…naučena ili pokrenuta stvar je ponekad razlika između dobrog i lošeg života…
Između ponosa na sebe i obezvređivanja…
Između psihičkog zdravlja i bolesti…
Lavine su čudne…
Stotine hiljada tona snega leži nepomično godinama…
A pokrene ih pahulja snega…
A posle…
Spasavaj se ko može…
Pa…
Srećno poletanje!
dr VLADIMIR ĐURIĆ 