Uvek mi je bila draga ona priča o prvoj koridi održanoj u Beogradu 1971.godine…
Ne postoji puno stvari koje govore više o našem narodu od toga da je tog dana celi stadion zdušno navijao za bika… 🙂
Trpljenje…nepredavanje i borba su veoma glorifikovani kroz našu istoriju…i utkani su negde duboko u sve nas…kao najispravniji i najčestitiji modus operandi…bez obzira na sve…
Što uopšte nije loše…
Naprotiv…
I svi možemo biti jako ponosni na to…
Međutim…
Suštinsko pitanje nije da li treba trpeti i boriti se…ili ne…
Već koliko…i kada…
I najvažnije…
Dokle?
Po mom skromnom mišljenju…trpljenje je zdravo samo do onog trenutka dok postoji objektivna i realna nada da se naša želja ili cilj zbog koga i trpimo može ostvariti…i dok je to trpljenje najmanja moguća cena koju moramo platiti za neki dugoročni hedonizam…
Sve ostalo je patologija…
Mazohizam…
Pogrešan način razmišljanja…
Intelektualno naivni alibi za ostajanje u zoni komfora…koja se tako samo zove…i nemenjanje života iz korena…skroz naopačke…sve dok nam ne bude dobro…
I bolesna navika koja nas postepeno ubija…
Uostalnom…
Bik ne može da pobedi u koridi…ma koliko se trudio i borio…
Pravila igre nisu tako zamišljena…
Kad tad će pasti…potpuno izmrcvaren…
Ali ste sigurno čuli skoro priču o onom Teletu koje je iskočilo na semaforu iz kamiona koji ga je vozio u klanicu…
Pa se posle zaposlilo u lokalnom zološkom vrtu kao glavna zvezda…heroj…i simbol otpora…
Kakva lekcija…
Za sve nas…