Bitna zabluda u ljubavi je da je dovoljno da nam se neko jako sviđa…i da nam je prelepo kad smo sa njim…
Podjednako…a možda i važnije je kako nas taj neko tretira…
I koji je dugotrajni efekat koji taj neko ima na nas…
Jer…
Naši pacijenti kažu…da bukvalno nema lepšeg osećaja nego kada se na primer heroin veže za receptore u mozgu…naviknute na njega…
Sve se odjedanput smiri…
I blagostanje i sreća zavladaju…
Naravno…
Dok ne prestane dejstvo…
Kada počinje živi pakao na zemlji…
Sve najgore na kub…
I nema puno gorih pozicija u koje možemo zabrazditi…
Od narkomanije…
Osim možda od Narkomanskih Odnosa…
Koji su ponekad smrtonosniji…
I prave veći pustoš…
A koji funkcionišu po potpuno istim principima…
Malo lepo…
Pa puno ružno…
Bitan deo mentalnog zdravlja je biti iskren i pošten prema sebi…
Znati kada da se pomazimo…i da damo sebi oduška…
A kada sebi da lupimo šamarčinu…i da uradimo baš ono što najmanje želimo…i što će nas najviše boleti…zarad boljeg sutra…i boljih nas…u tom sutra…
Dobar savet je da u taj odnos koji imamo postavimo nekoga koga mnogo volimo…sestru…sestričinu…ili nekog prijatelja…
I da uradimo ono…
Što bismo i njih posavetovali…
Ne verujem da bi mlađem bratu navučenom na heroin rekli pa dobro uzmi jedan gram…razumem te…i opusti se…zaslužio su…iako bi vas molio na sav glas…
Već bi ga odneli na Kliniku…
Makar i zavezanog…
Isto treba i sa sobom…
Saosećajno…
Iskreno…
I pošteno…
Jer aspolutno niko neće doći da nas spasi…
Ukoliko mi sami to ne uradimo…
I ne postavimo sebe na prvo mesto…
Prosto je…
Ako nisi dobar za mene dugoročno…
Ne trebaš mi…
I neću…
Makar crk’o sledećih nekoliko nedelja bez tebe…
Jer…
Kad Ruža ne cveta…
Obično nije problem u Ruži…
Već u Bašti…

Po jednom od najnovijih istraživanja očekivani prirodni životni vek Homo Sapiensa je 38 godina…
Sve ostalo je dostignuće medicine…
I zaista po tom pitanju nikada nije bilo bolje živeti nego sad…
Na primer u Danskoj…gde je očekivani životni vek 84 godine…
S druge strane…
Dvadeset i prvi vek će biti vek gerijatrije…
Ja uvek komentarišem sa pacijentina da ko god je prebacio tridesetu…može da se opusti po pitanju velikih psihijatrijskih bolesti…sve do 65-te kada otprilike počinju demencije…
Naravno…
Ukoliko smo toliko privilegovani i obazrivi da uopšte i dobacimo do njih…
Iako predstavljaju jednu od najdramatičnijih i najpotresnijih stanja u psihijatriji…
Staračke demencije treba shvatiti kao deo puta…
Sve je to život…
Rađamo se nemoćni…
I umiremo tako…
U međuvremenu treba zavrteti Točak ljubavi i pažnje…
Multiplikovati i vratiti Energiju uloženu u nas…
Čuvati i voleti one koji su čuvali i voleli nas…
Stoga…
Biti neprijatno iznenađen staračkim izmenama i popuštanjima je na neki način bogohulno…
Nećemo se ljutiti na polovnjaka sa placa što mu nešto lupa tapacirung na proslavi jubiralnog polamilionitog kilometra…
Suštinsko pitanje je gde su ti kilometri pređeni..
Sa kojim ciljem…
I u kom društvu…
Pravi problem je u onome o čemu sam pričao sa mojom koleginicom pre neki dan…
Koja se sita isplakala kada je gledala kako odlazi Korsa-Duško koja je bila član njihove porodice prethodnu deceniju…
„Znaš ti šta smo mi sve sa njim prošli…i groblja…i porodilišta…
Duša me bolela dok su ga odvozili…
Žao mi je što ga nisam još jedanput poljubila…kao što sam radila posle svakog dužeg putovanja…pred rastanak“…
A to je samo lim…
Stoga…
Mislim da je moj auto zaslužio prvo pranje u ovoj godini…
I da vidimo…
Koga sve danas imamo na Spisku za Poljupce…

„Najgori oblik očaja koji može zavladati u jednom društvu je sumnja da je uzaludno živeti pošteno“
Corrado Alvaro
Najgori oblik očaja koji može zavladati u jednoj duši je sumnja da je život vredan življenja nemoguć…
Da je taj brod odavno otplovio…
I da je to stanje nepromenjivo…
Stoga je i suštinsko pitanje svake psihoterapije ono koje uvek na seansama postavlja dobri i premudri Irvin Jalom…
„Šta biste mogli da uradite u narednih godinu dana kako biste počeli da živite život bez kajanja?“