„Doktore…tolika je kriza udarila… da sam morao ljubavnicu da prebacim na samofinansiranje“…
Biseri psihoterapije…
Najlepseg posla na svetu…
Psihoterapeuti definitivno nisu sveštenici…
I ne bi trebalo da donose arbitražne odluke o tome da li je nešto dobro ili ne…
Da li je ispravno ili nije…
I da li je neko nešto trebalo da uradi ili ne…
Prevara za nekoga može biti čudotvorni lek…a za nekoga smrtonosni otrov…
Najbolja ili najgora stvar…koju je neko uradio sebi…ili drugome…
Pitanje je samo ko ste vi?
U kom uglu tog vatrenog trougla (ili četvorougla) ste smešteni…i kakav je iz tog ugla pogled na situaciju…tojest…šta su vaše želje i interesi…
Za psihoterapeuta…najbolja pozicija je pozicija potpune neutralnosti…uz maksimalan trud da se objektivno sagleda cela situacija…
Moralne vrednosti i životna pravila terapeuta ne bi smeli da utiču na savetovanje klijenta…
Psihoterapeut je tu da postavi prava pitanja…a ne da donosi genijalne odgovore…
Odgovori su uvek pod jurisdikcijom klijenta…
Kao i njegove krajnje odluke…
Psihoterapeut je u obavezi da uloži maksimalan napor da taj put bude ispravan…racionalan…promišljen…i mudar…
Da se odbace zablude…predrasude…iracionalna uverenja…i stranputice…
A poslednja stanica je uvek pod patronatom onoga ko drži volan…
A to bi uvek trebalo da bude klijent…
Biti ljubavnik…ili imati ljubavnika…biti ljubavnica ili imati ljubavnicu…sa aspekta psihoterapije je sasvim ok…
Ono što psihoterapeuti u tim situacijama analiziraju je psihopatologija koja je eventualno prethodila neverstvu….psihopatologija koja evenutualno postoji za vreme samog čina…i psihopatologija koja se javlja posle njega…
Ukoliko je nema…
(što je doduše retko)…
Sve je u savršenom redu…
I ponekad imamo osećaj da nam se klijenti samo hvale…a da je naš život vrlo dosadan…
Ali to je već druga…dosta duža… i vrlo tužna priča…
Ipak…
Ja obožavam na seansama da pričam o zaljubljenosti…o ljubavi… o uzbuđenosti…o požudi…o zabranjenim željama…o nemogućnosti da se nešto desi…i o nemogućnosti da se nešto ne desi…o trenucima slabosti… o trenucima sreće…i o posledičnoj griži savesti…a pogotovo o seksu…kao najdelikatnijem…najinteresantnijem i najintrigantnijem polju ljudske psihe…
To mi je sto puta lepša i prijatnija tema…od priča o dečijim leukemijiama…karcinomima sa 6 meseci preostalog života…saobraćajnim nesrećama…sa posledičnim kvadriplegijama… i sahranama…
Ne zato što ne volim takve klijente…i njihove sudbine…(naprotiv…baš im se divim…svaki put…kao pravim Diskretnim Herojima)…
Već zato što su nam u tim situacijama vezane ruke…ishodi i ciljevi terapije variraju ponekad toliko blisko nuli…ponekad nam je cilj samo da neko ne izvrši suicid….“samo depresivnost“ bi oberučke prihvatili…koliko god da je patološka…i mi i klijent…jer je jednostavno sudbina suviše teška…i nepromenjiva…
U ljubavi…seksu…prevarama i preljubama sve je reverzibilno i promenjivo…
U sekundi…
Uvek postoji mogućnost da klijent zastane…da se predomisli…pokaje…i prestane da radi stvari koje za njega nisu dobre…
Ili za njegove bližnje…
Porodicu…ženu…muža…decu…
Ili čak ljubavnicu… njenog muža…i njenu decu…
Na primer…
Da prestane da bude veran…
Ženi koju ne voli…
Ili…
Možda čak i…
Da prestane da bude neveran…
Ženi koja to ne zaslužuje i koja ga voli…jer je to za njega dugoročno najbolje…
Ponekad tu odluku umesto njega donesu njegove Žene…
Rođena žena ili ljubavnica…
Nakon savetovanja sa svojim psihoterapeutima…ili advokatima…ili novim muškim prilikama…koji su tako divni…tako lepo znaju da saslušaju…i posavetuju…
U stvari…
Najbolje bi…i za sve njih…a i za nas bilo da…
Kada god ne znamo šta bi trebalo da uradimo…
I šta je to Dobro…
Da se setimo one stare…
Da je Dobro uvek ono što će učiniti najviše moguće srećnim…najveći mogući broj ljudi…