Pijanci

Svaki dan u putu do posla prolazim pored grupice pijanaca na uglu Vojvode Milenka i Resavske…

Maltene smo kolege…u izgaranju…doduše…svako u svojoj oblasti…i svom polju ingerencija…

Skoro da sam ih i zavoleo…

Mirni su…nenapadni…maltene simpatični…zaronjeni u svoje priče…prvobitni smeh i galamu…u rano popodne… kada odlazim na posao…i posledičnu tugu…zagledanost i ćutanje…kada se vraćam…noću…

Razmišljam kako sve pijance ovoga grada (ili Planete) vežu dve identične stvari…

Prva je da je svako od njih pojedinačno imao neki problem zbog kog je počeo da pije…

Da li je to nepravednost komunizma…ili kapitalizma…Tito ili Sloba…90-te ili 2000-te ili 10-te…strog profesor na fakultetu…neuzvraćena ljubav…nepravda…izneverena očekivanja…ili bruka pred bitnim očima…neprepoznat talenat…nezaposlenost…ili impotencija…siromaštvo…ili nepovoljna geografska širina porodilišta…ili užasan primer za ugledanje u kući…neočekivana smrt nekoga važnog…ili prokleta genetika…neuravnoteženost hemije u mozgu koja vapi za hemijom spolja…

To je svakako manje važno…

A druga zajednička stvar je da niko od njih taj problem nije rešio alkoholom…

Potpuno je jasno da nas bežanje u poroke samo drži u začaranim krugovima odlaganja patnje…

Životni problemi rađaju nezadovoljstvo…tugu…frustraciju i ljutnju…emocije koje su zdrave iako su negativne to jest neprijatne…i koje su prirodna reakcija na nesreću…

Kao što nas ruka jako zaboli kada je prislonimo na vrelu ringlu…

Taj intenzivan bol služi da bi je istog sekunda sklonili…da bi se spasili od većeg problema…

Evolutivno taj bol postoji da bi se pokrenuli…da bi preživeli…

Ukoliko mi lečimo taj bol…a ne sklanjamo ruku…ili ne gasimo ringlu…mislim da vam je jasno šta će se desiti na duže staze…mada verovatno ne znate koliko se lako umire od opekotina…ili od Nesrećnosti…

Ukoliko mi anesteziramo te negativne emocije…alkoholom ili bilo kojim drugim „lekom“…

Mi u stvari na taj način ubijamo prirodnu motivaciju koja nam je neophodna da bi se promenili…

I tonemo sve dublje i dublje…

Tada alkohol predstavlja samo bocu sa kiseonikom koja nas vuče na dno okeana…

Koja kao pomaže i preživljavamo dok je ima…

Manje nas boli i baškarimo se opušteno dok idemo ka mestima sa manje sunčeve svetlosti…ka mračnijim dubinama…

Čudimo se stvorenjima koja srećemo usput kako se se muče…koja daju sve od sebe da izrone…

Jer mi imamo kiseonik…i baš nas briga…

Ali gravitacija je neumitna…

Boca je teška…i ograničena..

I ostaćemo bez kiseonika u najgorem mogućem trenutku…na samom dnu…

I tada stvarno nema izlaza…

Nikoga neće biti tu…i naši mišići će od nevežbanja biti potpuno neupotrebljivi…

I nećemo moći da se vratimo na površinu…prosto je predaleko…i nemoguće…

Jednostavno stvari su tada nepopravljive…i nerešive…

Vreme je nepovratno izgubljeno…

I propustili smo sve prilike…za spas…

Stoga…

Plivajte iz petinih žila kada bujica krene da vas nosi ka dnu…

Jako…uporno…i koliko god to bilo bilo bolno i neprijatno…

Batalite olakšice…i lažne pomagače…

Jedina suštinska brana psihopatologiji je Sreća…

A ona je uvek uzvodno….

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s