„Na psihoterapiju idu samo ludi ljudi“…
Jeste…
Kao što kod ginekologa idu samo prostitutke…a kod stomatologa samo ljudi koji nikada ne peru zube…
Odnos društva prema psihoterapiji, psihijatriji, mentalnom zdravlju i ljudima koji su izazvani psihopatologijom je u stvari mera razvoja i emancipacije tog društva…
Što razvijenije društvo to manja stigma…
Psihoterapija je potrebna svima…
Od tinejdžerke koja plače zbog slomljenog nokta do pacijenta sa paranoidnom shizofrenijom koga more halucinacije…
Tinejdžerku da ošamari…
Shizofreničara da pomiluje…
Takođe…
Psihoterapije nije besplatna…a realno ni jeftina…
Kao što nisu ni frizeri…manikiri…pedikiri…mesari…konobari…kao ni More u Grčkoj…niti reglaža trapa…
I ona potpada pod principe tržišta…
Što je neko bolji i iskusniji terapeut to će njegovo vreme biti skuplje…i manje će ga slobodnog biti…
Ali…
Kako kod nas imate muškarce sa ajfonom u džepu a bez trojke gore levo…
I žene sa onim malim smešnim preskupim torbicama (rekao bih marku ali stvarno ne znam, nije moj fah) koje nikada u životu nisu otišle kod ginekologa…
Tako imate i ljude…
Koji će piti…drogirati se…prejedati…seliti se…ludeti u izlascima…pokušavati da se samozaleče…očekujući druge ishode nakon istih postupaka, odluka i izbora…
Ljude koji će planirati svoje odluke po zvezdama…ići kod vračara…tarot majstora…raznoraznih nadrilekara…i samoprozvanih spasitelja i čudotvoraca…sa Crnog Tržišta Ljudske Nade…
Jer je to jeftinije… dostupnije…i agresivnije u marketingu od psihoterapije…
A manja je sramota otići kod njih…pogotovo u Čibutkovici…(bez zle namere prema Čibutkovčanima…sigurno tu ima dobrog sveta)
Ali…
Sentenca da je svako krojač svoje sreće…
Definitivno važi i u ovom slučaju…
Meni je psihoterapije promenila život…
I spolja i iznutra…
Lično i profesionalno…
I menja mi raspoloženje na bolje svaki put kada vidim nasmejanog klijenta koji je porastao…prevazišao svoje limite…i oslobodio svoje potencijale…kako živi…punim plućima…pada i ustaje…iznova i iznova…
Ne zbog Zvezda…
Već na putu ka njima…
Čvrsto…Uporno… i Racionalno kroz Trnje na Zemlji…

Čitav život se molimo Bogu i strepimo da se ne razbolimo…hipohodrišemo…ili se pravimo ludi i zavaravamo da smo besmrtni…kao „neće brale grom u koprive“…i mislimo da se te stvari nekom drugom dešavaju…
Sve u svemu…retko koga veseli činjenica da je zdrav…
Jaka stvar…
Dok jesmo…mi to uzimamo zdravo za gotovo…“ samo to“ nam nije dovoljno…
Nerviraju nas novac…vremenska prognoza…salce…celulit…televizija…komšije…kolege…ovi sto nas neće…dosada…i Sitne Svakodnevne Srbistanske Nepravde…
Kakva bahatost…nezahvalnost…rasipništvo…i plitkost…
Sto bi rekao Dušan Kovačević…The Genious…bolest je nesreća…a zdravlje nije sreća…srećni smo samo kad smo bolesni pa ozdravimo…
Da li zaista moramo da dobijemo neku Karcinomčinu da bi shvatili koliko je život dragocen…neponovljiv…i još više kratak…
Da bi okrenuli taj broj…otputovali na tamo gde smo oduvek želeli…ispravili neku manu…izvinili se…rekli nekome važnom da ga volimo…drugačije prerasporedili vreme…i skupili hrabrost za nešto što smo oduvek želeli…stavili bocu za kiseonik ili padobran…na ledja…i otisnuli se…u strah…i adrenalin…
Da li se baš moramo razboleti da bi nas ti neostvareni snovi motivisali da ozdravimo…
A ovako ih odlažemo svakodnevno po difoltu…pritiskamo snooze u glavi svako jutro…decenijama…dok ne postanu samo sećanje…i žal…za propuštenim…neiskorišćena prilika iz mladosti…
Znam…
Jasno mi je da nekako moramo sebe zavarati da ima vremena…da bi bilo preteško da dok se brijemo ujutru razmišljamo kako nam je ovo možda poslednji dan..
Ko bi učio…otišao na posao…platio račune…jeo tonus hleb…brokoli i tofu…hidrirao se običnom vodom…i gledao serije na tv-u jer je vrućina…i nema para…a trebaju mu krajem septembra za nešto…
Znam da moramo biti odgovorni i realni…umereni…zapeti sada…da bi uživali posle…mudro i racionalno…
Odložiti kratkoročna zadovoljstva zarad dugoročnih…
Ali…
Život zaista nema reprizu…
I niko od nas ne zna koliko mu je ostalo…
Ali svi znamo šta bismo zaista želeli…
Šta bismo uradili…da imamo jos nedelju dana…pre bolova i invalidnosti…ili kada bismo nekako mogli tačno da znamo kada počinje kraj…
Možda ne moramo u stvarnosti preživeti golgotu razboljevanja i ozdravljenja…da bi progledali…da bi postali srećni…sa ovim sto već imamo…privilegijom vremena i zdravlja…potencijalom da uradimo šta god poželeli sa svojim životom…
Možda možemo to rešiti samo na filozofskom nivou…porasti…i omudriti se….
Od jutros…
Uhvatiti dan…
Biti spolja…ono što smo zaista iznutra…
I živeti do koske…
Uostalom…
Pa Ponedeljak je…

Ne znam da li to ima veze sa našom napaćenom istorijom…
Geografijom od Krvi i Meda…
Ili sa hrišćanstvom per se…
Ali jedna od najupečatljivijih osobina koju naš narod ima i neguje je svakako TRPLJENJE…
Zlopaćenje…istrajavanje…mučenje…odricanje…uporno čekanje na bolje dane…podnošenje…stoicizam…i asketicizam….ćutanje dok boli…ropstvo…životarenje pod represijom…
Ponešto istrpeti je dobro…
Ponekad sklonost ka…i mogucnost istrajavanja u trpljenju predstavljaju olakšavajuću okolnost i dobar prediktivni faktor uspeha…na primer…u sportu…u pečalbi i rintanju u inostranstvu…neverovatnim pobedama na bojnom polju i golgotama u istoriji…preživljavanju pod sankcijama i u nemaštini…
Ali neuporedivo češće puko istrajavanje u trpljenju predstavlja odraz patologije…neasertivnosti…inertnosti i pasivnosti…čekanja da nas neko drugi spase…upiranja prstom u nebo…odbacivanju makaza za krojenje svoje sudbine…ili jednom rečju… malodušnosti…
Svi mi poznajemo one žene koje trpe loše brakove „zbog dece“…nedostatka para…malogradjanštine…i da im okolina ne bi nalepila etiketu „polovnjače i raspuštenice“…ili zato sto i nemaju gde da se vrate…pa umiru polako na rate…proklinjući sudbinu…
Najbolje studente koji volontiraju po 7 godina zbog sna da će jednog dana zaista raditi to što žele…sna o gospodstvu…zbog koga su se dugo odricali…pa jos malo…i jos samo malo…večno za šargarepom… gladni… isfrustrirani… željni…besni na sebe…i na sve…dok se ne razbole…srećniji telesno…manje srećni…karakterno ili duševno…
Radnike kod privatnika…neprijavljene…koji se muče dok potpuno ne crknu… 30 dana mesečno…po 12 sati dnevno …uz poniženje svakog prvog i petnaestog…a ponekad i ne…ukoliko je gazda na Sejšelima…bez ikakve nade da ce biti bolje „jer moraju“… zbog gladnih usta koje čekaju kod kuce…
Ili ljude koji su depresivni…od pada Krajne…Slobe…5. oktobra…demokrata…ili zbog ovih sada cvećki…
Ili koji nisu napustili svoj stan tri godine…zbog agorafobije i panike…straha da ce umreti ili poludeti čim prekorače kućni prag…ali zato uredno ne veruju u psihijatriju…i psihoterapija je samo bacanje para…a lekovi obično djubre…i neće da se truju…“to nije zdravo“…
Nedonošenje odluke je isto odluka…
Trpljenje je izbor…
Taj izbor je dobar ukoliko nas vodi ka cilju…
Ukoliko rastemo tokom njega…
Na primer dok se mučimo učeći na fakultetu…treniramo i držimo dijete…trpimo mane naših partnera sa potencijalom da nas dugoročno usreće…i idemo na ličnu psihoterapiju…da bi se izdigli iznad nasih prepreka…i ograničenja…
Trpljenje sebe samo radi…
Inertno…pasivno…autodestruktivno…nesvrsishodno…besmisleno…rigidno…i tvrdoglavo…zarad boljih dana… Boga…i kosmičke pravde…je teška patologija…veoma loš način rešavanja problema…ponekad i katastrofalan…smrtonosniji od njih samih …zbog kojih smo i počeli da trpimo…
Treba verovati…ali…kako mi je moj lični premudri sveštenik jednom prilikom rekao…Bog je dao da se uradi sve što je u našoj moći…pa tek onda trebamo tražiti pomoć…vetar u jedra usmerena u dobrom pravcu…kroz molitvu…
Ići na GAK kod ginekologa svakih šest meseci…pa u povratku zapaliti sveću u Hramu…za zdravlje…
Vezati pojas…i voziti polako…trezan…pa staviti ikonu u pretinac…
Jer….
Iracionalni trpe bez cilja…žive u snovima i sa nerealnim željama…da će biti bolje
..da će se situacija sama od sebe promeniti…zaraženi smrtonosnom bolešću čekanja koje polako ubija…
Racionalni se prilagodjavaju realnosti…koriguju sebe…pa nju…
Razvode se…sele u zemlje koje cene pamet…ili vredne ruke…otvaraju mala preduzetnistva u gradu…ili gazdinstva van grada…i traže stručnu pomoć…kad im je svega preko glave…od ljudi koji su učeni za to…
U tom malom I…je suštinska razlika izmedju sreće i tuge…
Osmeha ili suza na kraju dana…
Žabe koja se brčka u loncu na vreloj ringli čekajući nestanak struje…i one koja iskače čim voda malo otoplli…na šporet pa kroz prozor…
Što pre uzmemo gumicu u svoje ruke…i obrišemo to jedno jedino slovo…to ce nam pre sudbina postati bolja…
A mi se ponovo roditi…
Doduše ovaj put kao Dete Sreće…

Pre no što sebi zalepite dijagnozu depresivnosti…anksioznosti…panike…ili “da ste skroz poludeli”…

Postavite sebi jedno veoma jednostavno pitanje…

Kada ste poslednji put bili na odmoru I koliko dana je taj odmor trajao?

Ukoliko je odgovor…”ne pamtim…ili…pre  sto godina…ili čak samo prošlog leta”…šta očekujete?

Pre no što počnete da se samopsihijatrizujete…

Napravite mali test…

Otputujte negde…

U skladu sa mogućnostima…

Na more…ili u zavičaj…

U inostranstvo ili na Srebrno jezero…

Kod kuma na vikendicu…ili na last minute letovanje na 12 mesečnih rata…

Pa potom budite psihijatar…

Verujte mi…

Po sebi znam koliko je to potrebno…i važno…

I isto tako znam u kakvoj zemlji živimo…

Niko nema goreg Gazdu od mene…

Ni ja sam sebi ne odobravam godišnji…uvek mi fali novac za nešto…i još samo maj…jun…jul da preguram…još samo pašenogu od kumine sestre da pomognem…da ga nešto kratko posavetujem…

Depresivnost…razdražljivost…nesanica…i uporne uznemiravajuće opsesivne misli…su tri glavna simptoma Burn-outa…Sindroma Sagorevanja…ili narodski rečeno Premora…

Mala investicija…novčana i vremenska…u Odmor…će vam se mnogostruko isplatiti…

Jer…

Ko ne zna da se odmara…

Taj neće moći dugo dobro da radi…

I džaba vam sav novac …

Ukoliko ga zarađenog kao kofom sipate na plamen uznemirenosti premorene psihe…

Ukoliko ga trošite na zalečavanje napaćene duše…”koja brate ne može više”…

I ukoliko izgubite sebe…

A staviti sebe na prvo mesto…biti dobar prema sebi samom i čuvati se…su krucijalni činioci mentalne higijene…zrelosti…i racionalnosti…

Opasna mudrost…

I preduslov za dugovečnost…sreću…ispunjenost…i uspešnost u životu…