Pa ponedeljak je

Čitav život se molimo Bogu i strepimo da se ne razbolimo…hipohodrišemo…ili se pravimo ludi i zavaravamo da smo besmrtni…kao „neće brale grom u koprive“…i mislimo da se te stvari nekom drugom dešavaju…
Sve u svemu…retko koga veseli činjenica da je zdrav…
Jaka stvar…
Dok jesmo…mi to uzimamo zdravo za gotovo…“ samo to“ nam nije dovoljno…
Nerviraju nas novac…vremenska prognoza…salce…celulit…televizija…komšije…kolege…ovi sto nas neće…dosada…i Sitne Svakodnevne Srbistanske Nepravde…
Kakva bahatost…nezahvalnost…rasipništvo…i plitkost…
Sto bi rekao Dušan Kovačević…The Genious…bolest je nesreća…a zdravlje nije sreća…srećni smo samo kad smo bolesni pa ozdravimo…
Da li zaista moramo da dobijemo neku Karcinomčinu da bi shvatili koliko je život dragocen…neponovljiv…i još više kratak…
Da bi okrenuli taj broj…otputovali na tamo gde smo oduvek želeli…ispravili neku manu…izvinili se…rekli nekome važnom da ga volimo…drugačije prerasporedili vreme…i skupili hrabrost za nešto što smo oduvek želeli…stavili bocu za kiseonik ili padobran…na ledja…i otisnuli se…u strah…i adrenalin…
Da li se baš moramo razboleti da bi nas ti neostvareni snovi motivisali da ozdravimo…
A ovako ih odlažemo svakodnevno po difoltu…pritiskamo snooze u glavi svako jutro…decenijama…dok ne postanu samo sećanje…i žal…za propuštenim…neiskorišćena prilika iz mladosti…
Znam…
Jasno mi je da nekako moramo sebe zavarati da ima vremena…da bi bilo preteško da dok se brijemo ujutru razmišljamo kako nam je ovo možda poslednji dan..
Ko bi učio…otišao na posao…platio račune…jeo tonus hleb…brokoli i tofu…hidrirao se običnom vodom…i gledao serije na tv-u jer je vrućina…i nema para…a trebaju mu krajem septembra za nešto…
Znam da moramo biti odgovorni i realni…umereni…zapeti sada…da bi uživali posle…mudro i racionalno…
Odložiti kratkoročna zadovoljstva zarad dugoročnih…
Ali…
Život zaista nema reprizu…
I niko od nas ne zna koliko mu je ostalo…
Ali svi znamo šta bismo zaista želeli…
Šta bismo uradili…da imamo jos nedelju dana…pre bolova i invalidnosti…ili kada bismo nekako mogli tačno da znamo kada počinje kraj…
Možda ne moramo u stvarnosti preživeti golgotu razboljevanja i ozdravljenja…da bi progledali…da bi postali srećni…sa ovim sto već imamo…privilegijom vremena i zdravlja…potencijalom da uradimo šta god poželeli sa svojim životom…
Možda možemo to rešiti samo na filozofskom nivou…porasti…i omudriti se….
Od jutros…
Uhvatiti dan…
Biti spolja…ono što smo zaista iznutra…
I živeti do koske…
Uostalom…
Pa Ponedeljak je…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s