Ne znam da li to ima veze sa našom napaćenom istorijom…
Geografijom od Krvi i Meda…
Ili sa hrišćanstvom per se…
Ali jedna od najupečatljivijih osobina koju naš narod ima i neguje je svakako TRPLJENJE…
Zlopaćenje…istrajavanje…mučenje…odricanje…uporno čekanje na bolje dane…podnošenje…stoicizam…i asketicizam….ćutanje dok boli…ropstvo…životarenje pod represijom…
Ponešto istrpeti je dobro…
Ponekad sklonost ka…i mogucnost istrajavanja u trpljenju predstavljaju olakšavajuću okolnost i dobar prediktivni faktor uspeha…na primer…u sportu…u pečalbi i rintanju u inostranstvu…neverovatnim pobedama na bojnom polju i golgotama u istoriji…preživljavanju pod sankcijama i u nemaštini…
Ali neuporedivo češće puko istrajavanje u trpljenju predstavlja odraz patologije…neasertivnosti…inertnosti i pasivnosti…čekanja da nas neko drugi spase…upiranja prstom u nebo…odbacivanju makaza za krojenje svoje sudbine…ili jednom rečju… malodušnosti…
Svi mi poznajemo one žene koje trpe loše brakove „zbog dece“…nedostatka para…malogradjanštine…i da im okolina ne bi nalepila etiketu „polovnjače i raspuštenice“…ili zato sto i nemaju gde da se vrate…pa umiru polako na rate…proklinjući sudbinu…
Najbolje studente koji volontiraju po 7 godina zbog sna da će jednog dana zaista raditi to što žele…sna o gospodstvu…zbog koga su se dugo odricali…pa jos malo…i jos samo malo…večno za šargarepom… gladni… isfrustrirani… željni…besni na sebe…i na sve…dok se ne razbole…srećniji telesno…manje srećni…karakterno ili duševno…
Radnike kod privatnika…neprijavljene…koji se muče dok potpuno ne crknu… 30 dana mesečno…po 12 sati dnevno …uz poniženje svakog prvog i petnaestog…a ponekad i ne…ukoliko je gazda na Sejšelima…bez ikakve nade da ce biti bolje „jer moraju“… zbog gladnih usta koje čekaju kod kuce…
Ili ljude koji su depresivni…od pada Krajne…Slobe…5. oktobra…demokrata…ili zbog ovih sada cvećki…
Ili koji nisu napustili svoj stan tri godine…zbog agorafobije i panike…straha da ce umreti ili poludeti čim prekorače kućni prag…ali zato uredno ne veruju u psihijatriju…i psihoterapija je samo bacanje para…a lekovi obično djubre…i neće da se truju…“to nije zdravo“…
Nedonošenje odluke je isto odluka…
Trpljenje je izbor…
Taj izbor je dobar ukoliko nas vodi ka cilju…
Ukoliko rastemo tokom njega…
Na primer dok se mučimo učeći na fakultetu…treniramo i držimo dijete…trpimo mane naših partnera sa potencijalom da nas dugoročno usreće…i idemo na ličnu psihoterapiju…da bi se izdigli iznad nasih prepreka…i ograničenja…
Trpljenje sebe samo radi…
Inertno…pasivno…autodestruktivno…nesvrsishodno…besmisleno…rigidno…i tvrdoglavo…zarad boljih dana… Boga…i kosmičke pravde…je teška patologija…veoma loš način rešavanja problema…ponekad i katastrofalan…smrtonosniji od njih samih …zbog kojih smo i počeli da trpimo…
Treba verovati…ali…kako mi je moj lični premudri sveštenik jednom prilikom rekao…Bog je dao da se uradi sve što je u našoj moći…pa tek onda trebamo tražiti pomoć…vetar u jedra usmerena u dobrom pravcu…kroz molitvu…
Ići na GAK kod ginekologa svakih šest meseci…pa u povratku zapaliti sveću u Hramu…za zdravlje…
Vezati pojas…i voziti polako…trezan…pa staviti ikonu u pretinac…
Jer….
Iracionalni trpe bez cilja…žive u snovima i sa nerealnim željama…da će biti bolje
..da će se situacija sama od sebe promeniti…zaraženi smrtonosnom bolešću čekanja koje polako ubija…
Racionalni se prilagodjavaju realnosti…koriguju sebe…pa nju…
Razvode se…sele u zemlje koje cene pamet…ili vredne ruke…otvaraju mala preduzetnistva u gradu…ili gazdinstva van grada…i traže stručnu pomoć…kad im je svega preko glave…od ljudi koji su učeni za to…
U tom malom I…je suštinska razlika izmedju sreće i tuge…
Osmeha ili suza na kraju dana…
Žabe koja se brčka u loncu na vreloj ringli čekajući nestanak struje…i one koja iskače čim voda malo otoplli…na šporet pa kroz prozor…
Što pre uzmemo gumicu u svoje ruke…i obrišemo to jedno jedino slovo…to ce nam pre sudbina postati bolja…
A mi se ponovo roditi…
Doduše ovaj put kao Dete Sreće…