Месечне архиве: мај 2016

Napredak

novac.jpg

Hmm….sjajna karikatura…
Jeda od onih…od hiljadu reči…
Koja na tako jednostavan način objašnjava napredovanje u životu…
I to je potpuno jasno…i „pošteno“…
Jedino što…
Kad se ova dva Đaka postave u istu ravan (a to život nekako uvek priredi)…ovaj mučenik što se pentrao noktima i rukama…prodiše…a ovaj „privilegovani“ se obavezno zagrcne…i žuljaju ga patike…ranac je pretežak…i ne ide mu se više…jednostavno mu je preuzbrdo…
A da ne pričam o tome….koliko je snage potrebno u kvadricepsima…za kočenje…kada se krenu vraćati…silaziti nizbrdo…
Svaka Snaga…akumulirana mukotrpnim trudom i odricanjem…je blagoslov…
Samo treba biti istrajan i strpljiv…pa da nam to postane jasno…

Advertisements

Knez Mihajlova

Po ovakvom vremenu…
Knez Mihajlovom seta po mojoj slobodnoj proceni oko pet hiljada ljudi…
Potpuno razlicitih…
I sasvim istih…
Sa generalno slicnim zeljama…
A dijametralno suprotnim problemima…
I potpuno istim spektrom osecanja…
A razlicito polarisanim raspolozenjima…
Neko je smrtno anksiozan oko polozaja separea na vecerasnjem splavu…i eventualnim pogledom na nju…pored njega…
Neko je ludo srecan zbog pasulja preteklog od cetvrtka koji je tek danas pravi…kad je odlezao…iako je meso odavno pojedeno…
Neka razmislja da li je vreme za servis silikona i da li je odabrana velicina adekvatna…potpuno nesigurna…
Neka razmislja kad je bese zakazan sledeci turnus hemioterapije…i kako je lepo sto od jutros nije povracala…potpuno raspolozena…
Jedan je depresivan jer ga manekenke vise ne ispunjavaju…kokain ne radi…
Drugi je manican jer je sedeo pored Nje na predavanju i pozajmio joj list papira…
Visok i lep razmislja kako ga posao izjeda i zarobljava…i kako je dzaba sav novac…ako nema vremena da bude srecan…
Nizak i ruzan razmislja kako bi kada bi prosao na onom konkursu povratio samopouzdanje i veru u sebe…i kako bi konacno mogao sa ponosom da se pogleda u ogledalu…
Puno zamisljenih ociju…
Naboranih cela…
Poneki osmeh…
Zivot vazda isti…
Stalna promena…
U glavi mi odzvanja takeaway note sa proslonedeljnig predavanja “ da ne vidimo zivot onakvim kakav on jeste, vec onakvim kakvi mi jesmo!“…
I kako sve zavisi od perspektive…
Od uravnotezenosti…
Od prioriteta…
Od postavljanja stvari na odgovarajuca mesta…koje zasluzuju na Celozivotnoj a ne na trenutnoj Skali…
Jer nismo vise deca i Ne Mora nam se svaka zelja ostvariti…
Ne mora biti volja nasa…
To nigde nije zapisano…
To su samo zelje…
I pravilan odabir…tj. smanjivanje apsolutnog broja istih…
Ta Mudra Skromnost…je mozda i jedini put ka zadovoljstvu…i sreci…
Jer zasto mislimo da ce nas nesto novo usreciti ako ni sa ovim sto imamo nismo srecni?

Dva para očiju

Prohladna prolećna noć…
Oko ponoći…
Dva para očiju…jedan par svetlijih…običnih…ljudskih…i jedan tamnijih…kučećih…
Ispred Maxija na Dedinju…tog stecišta najšarolikijeg mogućeg  kruga potrošača…milionera, diplomata, pevača, alkosa, studentarije, navijača i propalica…
Ljudske oči su nežne…i tople…i molećljive…gledaju u prolaznike…i u malu ćasu sa novčićima i žutim i zelenim novčanicama… ispred njenih sklupčanih nogu…
Kučeće su „sa onim pogledom“…valjda evolutivno stvorenim da ti dodirnu Dušu…da iskamče hranu…da bi preživeli u Velegradu…smeštene nešto niže od ljudskih…u krilu…
Slika iz almanaha „Tuga 2016“…
Ulazim u prodavnicu…razmišljam o njima…do prvih slatkiša…
Posle zaboravljam…
Na kasi…stojim iza Nje…
Četrdesetak godina…skupi komplet…prejak miris…natapirana frizura (od danas)…četiri kruga na malom ključu od auta… ananas, indijski orah i goveđa pršuta u korpi…i još tona stvari…koje običan svet kupuje za slavu ili Novu godinu…užurbana…antipatična…bez iakavog intimiziranja završava sa kasirkom i odlazi….uz oreol nadrkanosti…koji ostaje za njom…
Ja završavam na kasi za sekund…
Izlazim faktički iza Nje na vratima…
Dolazimo istovremeno do Njih dvoje…
Pripremam siću…ali potom čujem…
„Pa gde si bre ti Mico…nije te bilo neko vreme…evo ti…ovo ti je suhomesnato i hleb…imaš tu malo sira pored…ovo ti je da se zasladiš posle….a ovo je za njega…ma nema ništa…sve po starom…ajde vidimo se…“
Dva para očiju dobijaju sjaj…i ispod njih se pojavljuje nešto belo…i iskreno…i zahvalno…i jedan repić se proteže…posle ko zna koliko vremena…
Ta scena mi ulepšava noć…i maj…
Resetovan…revitalizovan…odlazim sa te pozornice…
I mislim se… ma ima bre Nas…ima Normalaca…dobrih pristojnih ljudi…samo su se zamaskirali…stvorili grubu Ljušturu oko mekane Duše…da se slučajno ne vidi ono najbolje u njima…da ih neko ne provali…da ne pomisli da su naivni i nedorasli…da „nisu za ovo vreme“…
I razmišljam koliko je zaisto malo potrebno da nekoga učinimo srećnim…
I koliko svi to realno možemo sebi da priuštimo…i da time na veoma jeftin način ulepšamo život…nekome potpuno nepoznatom…i ko nam sigurno ne može vratiti…
Ali eto Baš Zato…
A da sebi upišemo par bodova tamo gore…jer ko zna…svi mi imamo u ormaru Kaput sa dva lica…za Gospdina i Propalicu…
Tako da…
Što je sigurno sigurno…
Bolje da iskoristimo priliku da dajemo…dok možemo i imamo…
Jer ko zna…
Kome ćemo mi ispružiti ruku?

Linija manjeg otpora

Problem sa Linijom Manjeg Otpora i odabiranjem iste je, između ostalog, u tome što i to pešačenje umara…što troši…i što posle nekog vremena provedenog po toj, ipak uzlaznoj, putanji tek onda čovek nema snage za prevazilaženje većih problema…
Težih Uzbrdica…
Većih Otpora…
Sigirno ste čuli ono…
Ko će sad da ide kod ginekologa?
Ko će sad da trenira ako nema devojku?
Ko će sad da traži posao u Srbiji?
Ko će sad da priredi sebi neko zadovoljstvo kad je sve bezveze?
Ne znam…
Kada bi trebali nekoga da posavetujete kako da savlada uspon na neki velelepni planinski vrh… koji deo uspona bi mu Prvo preporučili da savlada?
Strmiji ili ravniji?
Jer…
Posle progutane velike žabe…punoglavci dođu kao garnirung…
A i…
Znate verovatnu onu staru mudrost da…
Glavni uzrok neuspeha i nezadovoljstva nastaje onda kada zamenite ono što najviše želite sa onim što želite odmah…
Tako da…
Hedonizam kao filozofija je sasvim ok…
Ali bih se ja uvek kladio isključivo na dugoročni…

Pametni

Često razmišljam zašto se nominalno inteligentni ljudi ne snalaze u realnom životu?
I to maltene direktno srazmerno…što su pametniji…to gore prođu…
A bili su petičari…
Znate ono… sve po PS-u…uredne pernice, dobra deca i tako to…
Kapaciteti i potencijali…
Uvek sve prvi kapirali u skoli…
I kad treba nešto da se smisli i premosti…dominirali…
A onda im se desio zivot…jednacina sa hiljadu nepoznatih…
U nekim delovima i potpuno nerešiva…
A oni navikli da sve mogu da reše…da završe…da ako ne ide…upru jos jace… iscimaju se …zagreju stolicu…ne odu na letovanje…odreknu se svih zadovoljstava… dok se situacija ne razresi…
Pa tako su to i njihovi roditelji rešavali…kad popuste…
A nekad se problem ne moze rešiti…
Makar ne tada kad mi to želimo…
Život je to…ne matematika…
I onda prvo dodje frustracija…pa bes…pa nemoc…pa anksioznost…pa depresivnost…pa Ne daj Bože…
Baš sam često o tome diskutovao…upravo sa mojim ličnim Pametnima…
I onda mi sinoc pade na pamet da to Nesnalaženje mozda nastaje upravo zbog toga sto inteligentni ljudi slabo tolerišu anksioznost (to odsustvo sigurnosti)….
i sto su skloniji depresivnosti (naucno dokazano, jer vise vide i dublje osecaju, i imaju više zahteve Super Ega)…
Jednostavno ne mogu da se izbore sa tom teskobom i patnjom…tim nespokojem u duši i nemirom u telu…
Tim neizdržom tokom besanih noći…
Jednostavno nisu navikli…oni su dobra deca…iz nekih finih i prostojnih porodica…uvek su se i čudili kako neki ljudi žive…kako se muče…kako se ne plaše…nije im bilo jasno…kakav je to život… i ima li uopšte smisla toliko se truditi bez nagrade…i ako nije sve super…i sigurno…
Zašto imati sve petice ako nema tog mauntin bajka uz knjižicu?
Loši Đaci su se za to vreme već nekako navikli na neuspeh i na muku i na neprijatnost…na sramotu…na problem…i ostajanje u njemu…na snalaženje…dovijanje…završavanje…na menjanje prioriteta…na tapšanje po ramenima uz ono spasonosno „ma nek si ti nama živ i zdrav“…
A Pametni…
Iz tih problem krecu da traze izlaz na bilo koji način…
Da nekako zavaraju sebe…
Da zamažu sebi oči…
Ponekom čašicom…ponekim dimom…nekom promašenom ljubavnicom…nekim opasnim hobijem… ma bilo cime…što je pogrešno…i s one strane rešenja problema zbog koga su i postali anksiozno-depresivni…
Samo da ni sekund ne osete tu ultimativnu neprijatnost…
Taj nemoć i osećaj da ne mogu da reše problem…
Taj bes što se to Njima dešava…
(A bili su…ma sigurno ste čuli…o Njima…sve naj, naj…)
Ne uspevaju da donosu odluke dok su anksiozni…dok borba traje…dok su emocije uskovitlane…i neprijatne…dok je glava vruća…dok nemaju samopouzdanja…dok vide samo katastroficne izglede i izbore…a sebe obezvredjuju…
I život onda počne da im se dešava…umesto da ga sami stvaraju…
I ne pomažu tu ni religija…ni sujeverje…ni horoskop…ni astrologija…
Jer samo su oni krojači svoje sreće…i ništa drugo…
A džaba sva pamet ovog sveta ako ne mogu da se skoncentrišu….
Ako ne mogu da sednu…zarone u svoje strahove, komplekse, neizvesnost i neprijatnost…da sagledaju širu sliku…
Ako se ta pamet ne okrene protiv problema…
A ne protiv sebe…
A neprijatnost izdrži…koliko god bilo teško…
Ako se ne skupi Hrabrost, izabere manje loša opcija i prereže Gordijev čvor…pa kud puklo da puklo…
Jer…
To inače bude kao kad super lep…snežno beo…brz…i krupan hrcak jurca po onom njegovom tocku…
Trudi se do maksimuma…da pobedi To Čudo…
Pena je na ustima…oči crvene…
Dok se ne slomi…dok mu se ne slosi i ne padne…skotrlja se nemoćan niz stranputicu…
A da je bio glup i lenj mozda bi zastao…malo zaštitio sebe…iskulirao..(ne bi orkivljavao sebe…i Točak)…no bi realno sagledao situaciju…i način da iz nje izađe…
Pa bi i točak malo usporio.. u jednom trenutku možda i skroz stao…pa bi shvatio da možda može i da sidje…
Da lagano prošeta do Edamera…
I kao svaki pravi Ponavljač…
Uspe…