Religiozan sam…
I verujem…
Na neki svoj način…oslobođen nekih formalnih pojedinosti i zahteva… a uz snažan akcenat na suštinu…i one najlepše (i najteže) stvari koje nam Pravoslavlje nudi…i traži…
Volim da odem u Hram Svetog Vasilija Ostroškog na Bežaniji…makar jednom nedeljno…
Smiruje me to mesto… i resetuje…
Uravnotežuje mi vrednosti… skida prašinu sa liste prioriteta za molitve…
I raspoređuje sekiracije…
Postavlja alnaser na kolima na svoje realno mesto u Univerzumu… “pa dobro, to je samo crknuti alnaser…nije smak sveta…ipak smo svi zdravi…šta sam se, kk, toliko sekirao?“
Pre neki dan…stojim u redu da kupim sveće…ispred mene ženica…50 godina…srednji stalež…manken običnosti…čujem kako pita „imate li neku knjigu molitvi protiv zubobolje?“
Izistinski šokiran…razmišljam…
Pa nije ni čudo što je toliko nepravdi na ovom našem Planetu kad svako cima Onog Tamo Gore za svakojake gluposti…
Znate koja je to papirologija…i pritisak…
Možda bi smo svi trebali da se dogovorimo…da malo preispitamo svoje želje i molbe za svevišnjeg…
Da se, use i u svoje kljuse, sami potrudimo za banalnosti… novac… ocene… zaposlenje… ljubavi… redovne preglede…i za dnevno političke probleme i preokupacije…
Da odradimo sve što je do nas…da promenimo neke načine razmišljanja…da napustimo neke iracionalnosti…i zablude…
O molitvama i karijesu…
A da Njega ostavimo samo za ultimativne vrednosti…
Za blanko istoriju bolesti…i širok osmeh…naših najmilijih…