Prohladna prolećna noć…
Oko ponoći…
Dva para očiju…jedan par svetlijih…običnih…ljudskih…i jedan tamnijih…kučećih…
Ispred Maxija na Dedinju…tog stecišta najšarolikijeg mogućeg  kruga potrošača…milionera, diplomata, pevača, alkosa, studentarije, navijača i propalica…
Ljudske oči su nežne…i tople…i molećljive…gledaju u prolaznike…i u malu ćasu sa novčićima i žutim i zelenim novčanicama… ispred njenih sklupčanih nogu…
Kučeće su „sa onim pogledom“…valjda evolutivno stvorenim da ti dodirnu Dušu…da iskamče hranu…da bi preživeli u Velegradu…smeštene nešto niže od ljudskih…u krilu…
Slika iz almanaha „Tuga 2016“…
Ulazim u prodavnicu…razmišljam o njima…do prvih slatkiša…
Posle zaboravljam…
Na kasi…stojim iza Nje…
Četrdesetak godina…skupi komplet…prejak miris…natapirana frizura (od danas)…četiri kruga na malom ključu od auta… ananas, indijski orah i goveđa pršuta u korpi…i još tona stvari…koje običan svet kupuje za slavu ili Novu godinu…užurbana…antipatična…bez iakavog intimiziranja završava sa kasirkom i odlazi….uz oreol nadrkanosti…koji ostaje za njom…
Ja završavam na kasi za sekund…
Izlazim faktički iza Nje na vratima…
Dolazimo istovremeno do Njih dvoje…
Pripremam siću…ali potom čujem…
„Pa gde si bre ti Mico…nije te bilo neko vreme…evo ti…ovo ti je suhomesnato i hleb…imaš tu malo sira pored…ovo ti je da se zasladiš posle….a ovo je za njega…ma nema ništa…sve po starom…ajde vidimo se…“
Dva para očiju dobijaju sjaj…i ispod njih se pojavljuje nešto belo…i iskreno…i zahvalno…i jedan repić se proteže…posle ko zna koliko vremena…
Ta scena mi ulepšava noć…i maj…
Resetovan…revitalizovan…odlazim sa te pozornice…
I mislim se… ma ima bre Nas…ima Normalaca…dobrih pristojnih ljudi…samo su se zamaskirali…stvorili grubu Ljušturu oko mekane Duše…da se slučajno ne vidi ono najbolje u njima…da ih neko ne provali…da ne pomisli da su naivni i nedorasli…da „nisu za ovo vreme“…
I razmišljam koliko je zaisto malo potrebno da nekoga učinimo srećnim…
I koliko svi to realno možemo sebi da priuštimo…i da time na veoma jeftin način ulepšamo život…nekome potpuno nepoznatom…i ko nam sigurno ne može vratiti…
Ali eto Baš Zato…
A da sebi upišemo par bodova tamo gore…jer ko zna…svi mi imamo u ormaru Kaput sa dva lica…za Gospdina i Propalicu…
Tako da…
Što je sigurno sigurno…
Bolje da iskoristimo priliku da dajemo…dok možemo i imamo…
Jer ko zna…
Kome ćemo mi ispružiti ruku?