Архиве категорија: Uncategorized

Beckett Strong

Ko vam kaže da je život lep…laže…
Život je samo život…
Ponekad je baš lep…
Ponekad je baš ružan…
Jednostavno je tako…
Promenjivost je jedina konstanta…
Naše je odaberemo da li ćemo biti besni zbog nečega što nemamo…
Ili ćemo biti zahvalni na tome što imamo…
Pa makar to bila i sestrina ruka na leđima dok povraćamo…
Hajde Beckette…
Šta je leukemija za jednog dečaka…

Karate Kid

Hajde da stvorimo ovakav svet!
Lako je…
Podržite i navijajte svaki sledeci put kada vidite nekoga kome ne ide i ko se bori…
Nema puno lepših stvari koje možete uraditi sebi…
A da ne kažem koliko to može promeniti sudbinu nekome…
Potpuno sam siguran da je Phoenix te noći zaspao kao Karate Kid lično…
A onda…
Ko zna…
Možda jednog dana čujete huk sa tribina oko vas…
Baš onda kada vam to bude najviše trebalo…

Roštilj

Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno…
Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu…blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta…majka što uslužuje…onaj posebni miris…dim…narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni…
Treći sam u redu…
Ispred su žena i muškarac…srednjih godina…
Žena je obučena za kraj…majca na bretele…šorčić…japanke…svezana kosa…i crvenilo na ramenima sa Ade…
Muškarac je sa posla…polo majca…dobrano natopljena znojem od jutros…pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine…čim uđe u kuću…i cipele za posao…prelomljen na pola…i zagledan u telefon…koji mu jedini drži pažnju…tojest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave…premoren…i odsutan…samo fizički prisutan u redu…mislima daleko…
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu…
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona…prekide čitanje članka o reprezentaciji…i odgovori u sekundi…
„Aha…evo već petnaest godina…ne mogu da zamislim svoj život bez nje“…
Vreme stade…
Čarolija otpoče…
Osmeh zavlada mesarom…
On spusti telefon…poljubi ženu ispred u slepoočnicu…izvadi novčanik…i zapita „koliko smo dužni?“…
Radnica naplati…i dalje se smešeći…kao uostalom i svi mi…
I odoše…držeći se za ruke…
I opraviše nam dan svima…
Možda i mesec…
O da…
Ljubav definitivno na usta ulazi…
Ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule…
I da su svim snagama navijale za njega…
I da se nekako provukao…čak iako ne kuva…i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po ovako sparnim danima…i ko zna šta mu još sve nedostaje po men’s health kriterijumima…
Ljubav su sitnice…
Život su sitnice…
Male lepe stvari po običnim mestima…
Male šale…
Mali znakovi pažnje…
Mali rutuali…
Mala iznenađenja…
Mala ludiranja…
Mali obični trenuci sa nekim koga volite…
Oni su zaista jedino što je važno…što nam niko ne može oduzeti…što se pamti…i što ne može da devalvira…
Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih…
I da su oni najsigurnija investicija…
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!

Atina

Najlakši način da se izborimo sa ljudima koji ne znaju šta hoće je da mi sami to znamo…
Jednostavno je…
I pošteno…
Nikome ništa ne fali…
I svako ima pravo da razmišlja kako god želi…
I da se ponaša kako god hoće…
A pogotovo da nas neće…
Pitanje je samo da li mi baš to zaista želimo?
I da li možemo to da imamo?
Ukoliko su oba odgovora da…
Nemojte čitati dalje…
Samo idite za tim…potrudite se…stignite…osvojite…ustalite se…i uživajte…punim plućima…
Ukoliko je samo jedan odgovor da…
Odlučite se…
Nemojte se ljutiti što Beograd nije na moru…
Ili što Budva nema dva miliona stanovnika…i milion mogućnosti zimi…
Sve ima svoje crne i bele strane…
Otkrijte Adu…
Ili ronjenje…
Saznajte šta vam je zaista važno…
I koju neprijatnost vredi trpeti…zarad uživanja na duge staze…
Ukoliko su oba odgovora ne…
Iz ovih stopa…pravac na neki Put…
Stanite pored…
Ispružite palac i nasmešite se…
I pustite da vas život poveze…
Do neke nove Destinacije…
Ukoliko sami sa sobom porazgovaramo…
Iskreno i pošteno…
I otkrijemo…
Šta su naši principi…
Šta granice…
Šta mogućnosti…
Šta želje…
A šta realnost…
Šta potrebe…
A šta okolnosti…
Nema potrebe da se na bilo koga ljutimo…
Niti da se preterano u tome zadržavamo…
Ukoliko smo fokusirani na Putovanje…
Na naš sopstveni rast i oplemenjivanje…
Na kreativno i konstruktivno…
I na Avanuturu…
Sigurno ćemo jednom prilikom nabasati na Atinu…