Roštilj

Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno…
Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu…blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta…majka što uslužuje…onaj posebni miris…dim…narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni…
Treći sam u redu…
Ispred su žena i muškarac…srednjih godina…
Žena je obučena za kraj…majca na bretele…šorčić…japanke…svezana kosa…i crvenilo na ramenima sa Ade…
Muškarac je sa posla…polo majca…dobrano natopljena znojem od jutros…pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine…čim uđe u kuću…i cipele za posao…prelomljen na pola…i zagledan u telefon…koji mu jedini drži pažnju…tojest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave…premoren…i odsutan…samo fizički prisutan u redu…mislima daleko…
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu…
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona…prekide čitanje članka o reprezentaciji…i odgovori u sekundi…
„Aha…evo već petnaest godina…ne mogu da zamislim svoj život bez nje“…
Vreme stade…
Čarolija otpoče…
Osmeh zavlada mesarom…
On spusti telefon…poljubi ženu ispred u slepoočnicu…izvadi novčanik…i zapita „koliko smo dužni?“…
Radnica naplati…i dalje se smešeći…kao uostalom i svi mi…
I odoše…držeći se za ruke…
I opraviše nam dan svima…
Možda i mesec…
O da…
Ljubav definitivno na usta ulazi…
Ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule…
I da su svim snagama navijale za njega…
I da se nekako provukao…čak iako ne kuva…i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po sparnim danima…i ko zna šta mu još sve nedostaje po mens health kriterijumima…
Ljubav su sitnice…
Život su sitnice…
Male lepe stvari po običnim mestima…
Male šale…
Mali znakovi pažnje…
Mali rutuali…
Mala iznenađenja…
Mala ludiranja…
Mali obični trenuci sa nekim koga volite…
Oni su zaista jedino što je važno…što nam niko ne može oduzeti…što se pamti…i što ne može da devalvira…
Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih…
I da su oni najsigurnija investicija…
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s