Anksioznost mrzi Akciju!

Jedna od boljih tehnika za prevenciju odustajanja je da sebi postavimo pitanje…
Ko bi se sve radovao tome?
Ko bi neviđeno uživao u tome što nismo uspeli?
Pa da ih onda lepo razočaramo…

Moja dobra prijateljica se često pita zašto je i dalje singl?
Iako je inteligentna…atraktivna…emancipovana i duhovita…
Plašim se da joj kažem da je suština njenog problema verovatno u prekvalifikovanosti…

Dobre strane toga što sam odrastao:
Mogu da pojedem 28 kolača i niko me ne može zaustaviti…
Loše strane toga što sam odrastao:
Pojeo sam 28 kolača…niko me nije zaustavio…i sada se osećam užasno…a najgore je što nemam koga drugog da krivim…
Niko nas ne može spasiti…
Ukoliko mi sami to ne želimo…
Što je često bitan uzrok neuspešnosti bilo kakvog savetovanja…
Srećna je okolnost…
Da isto pravilo važi i po pitanju našeg uništenja…
Ni tu nam niko ne može ništa…
Ukoliko mu mi ne damo dozvolu…

Kada masturbiramo…mi suštinski slažemo naše telo da imamo seks…i ono nam poveruje…i počne da se ponaša kao da je to zaista istina…
Kada smo anksiozni mi suštinski slažemo naše telo da je neka potencijalna prestrašna opasnost već tu…i ono nam poveruje…i počne da se ponaša kao da je to zaista istina…
Po pitanju simptomatologije…preterane razlike između jednog dobrog orgazma i jednog lošeg paničnog napada suštinski i nema…
Osim naravno u percepciji…
Koja je uvek u potpunosti subjektivna…
I kontrolisana našim načinom razmišljanja…koji onda definiše da li će naša osećanja povodom nečega biti obojena u crveno ili crno…
Sve zavisi…
Zadihanost može biti fascinantno sjajna i prestrašno ružna…
Adrenalin nije preterano kreativna supstanca…
Našem telu oduvek radi isto…
Još od kad smo nastali kao vrsta…
Pitanje je samo da li ćemo mu se obradovati kad smo raspaljeni…ili će nam presesti kad smo preplašeni…
Ipak…
Iako je ponekad veoma koristan hobi…naša seksualnost nije stvorena samo za masturbaciju…
Isto tako…
Iako je ponekad jako korisno plašiti se…naš um nije kreiran samo za biranje između najgorih scenarija…i užasavanje…
Iako ne važi uvek…koliko god bili kreativni u zamišljanju nekog seksa…pravi osećaj je obično bolji…
Iako ne važi uvek…koliko god bili uspešni u traumatizovanju samoga sebe katastrofičnim predviđanjima…muke u realnosti obično nisu toliko strašne i nepodnošljive…a ni mi nismo baš toliko krhki koliko se plašimo da jesmo…i svakako da nema puno moćnijih istina od one da se živ čovek na sve navikne…
Samo treba omogućiti našem umu i telu da budu tamo i u tome za šta su i kalibrisani evolutivno…
A to je uvek Sada i Ovde…
Ne patimo mi povodom toga što je budućnost potencijalno surova…već zbog toga što nam se imaginacija pokvarila…
Neka ga upravljanje budućnošću onome ko je za to odgovoran…težak je to posao…
Naše je da sebe opravimo i ojačamo…
Ukoliko je Brod čvrst…od kvalitetnog materijala…dobro projektovan i ojačan na slabim tačkama…Nevreme više nije toliki bauk…
Na posletku…
Ukoliko već moramo da se bakćemo sa budućnošću…i da trošimo neviđeno dragocenu sadašnjost na bistrenje ekstremno neizvesne i često u potpunosti nekontrolabilne budućnosti…ne bi bilo loše da listovi te naše lične Maštanke budu makar malo više ispunjeni Seksom…
Nego Strahom…

„Koliko palačinki sme dnevno da se pojede dok si na dijeti?
Pa…nijedna…
Ne vredi, treba mi neko drugi ko se bolje razume u dijete.“
Via Twitter – Don Mili @DonMilisav
Presmešno…
Ali…
Pomalo i bolno kada iskreno sebi priznam koliko sam puta u životu dugoročno stradao zbog kratkoročnih zadovoljstava…
I nemanja jasnog cilja…plana i programa…koji bi mi omogućili da istrpim sve frustracije na putu ostvarivanja mojih suštinskih želja…
A tek koliko je samo često ova pojava razlog neuspešnosti psihoterapijskog procesa…
I kamen temeljac brojnih drugih neuspešnosti…koje utabano vode u nesrećne živote…
Frapantno je…
Koliko je ljudi utamničeno uz pomoć samo dve Greške…koje uporno prave…
Prva je Niska Frustraciona Tolerancija…to odbijanje da se istraje u trpljenju neke svesno odabrane muke kako bi vremenom dospeli u privilegovanu poziciju da možemo dugo uživati…
Druga je Samobmanjivanje…tojest…trošenje kreativnosti i inteligencije na potragu za savršenim alibijem…koji će objasniti zašto nam ne ide…i amnestirati nas…pred nama samima…
No šta da radimo…
Naše je da otkrijemo koliko mi lično palačinki možemo dnevno sebi dozvoliti…da bismo bili zaista srećni…na duge staze…
Ali iskreno i pošteno…
Da li želimo biti hedonista pred ogledalom…
Ili nad tanjirom…
Ili mudri majstori umerenosti…i autentičnog dugotrajnog umerenog hedonizma…koji će uživati u svim onim slatkim đakonijama na moru…na koje su došli potpuno zadovoljni svojim izgledom…
Taj broj je za svakoga različit..
I u to se ne treba mešati…
Ali ga svako sebi treba otkriti…
I onda mu se principijalno povinovati…
Da bi dugotrajno bio zadovoljan…i ispunjen…
I stvarno bih mogao još satima da pišem o ovoj temi…
Ali ću završiti sa time da…svaki Kuvar treba sam sebi da zaprži Čorbu…onako kako baš on preferira…
Jer su mi prsti sada već sasvim od eurokrema…

Anksioznost je bukvalno ništa drugo do skup teorija zavere o tome kako će naša budućnost izgledati…