Nada je vrlo zeznuta stvar…
Jako ju je teško odmeriti…da nam koristi…
Ko je ima premalo nikad ništa neće postići…
Jednostavno će biti stalno zakucan u ništavilu i ogorčenosti…jer ionako nema ni smisla bilo šta pokušati…kad je sve osuđeno na propast…
Ko je pak ima previše…mnogo će vremena izgubiti čudeći se što stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu i kakve bi on želeo da su…predugo čameći na mestu gde sreća nije ni ponuđena…jer će predugo verovati da se nešto mora već jednom promeniti…a neće…
Ali ako je ima potaman…
Već je na dobrom putu…
Ko je umeren u nadi…
Na primer…
Može shvatiti da ne može promeniti ljude oko sebe…
Ali zato može promeniti ljude oko sebe…u Ljude…
I može shvatiti da ne može promeniti partnera…
Ali zato može promeniti partnera…u Partnera…
I može shvatiti da ne može promeniti zemlju u kojoj živi…
Ali zato može promeniti zemlju u kojoj živi…u normalnu Zemlju…
I može shvatiti da ne može promeniti firmu…
Ali zato može promeniti firmu…u (svoju) Firmu…
I može shvatiti da ne može promeniti porodicu…
Ali zato može promeniti porodicu…i stvoriti sebi novu Porodicu…
I može shvatiti da ne može promeniti život…
Ali može promeniti život…u Život po svom ukusu…
Pa malo li je…
Ponekad je glavna prepreka sreći nemogućnost da se ratosiljamo uzaludnog nadanja koje nas polako ubija…i predugog čekanja koje je smrtonosnije od svakog virusa…
Ponekad je najhrabrije predati se…i najčestitije odustati…i namudrije jednostavno pustiti…pre no što nam prokrvari duša…
Džabe nam pobeda u bici ako ćemo zbog nje izgubiti rat…ili biti smrtno ranjeni…ili poginuti…
Ponekad je jedino rešenje potražiti novo deljenje…
I pogledati te nove karte…
Pa promeniti način igranja…
Jer znate uostalom već…
„Nadanje je dobar doručak, ali slaba večera“
Fransis Bejkon
Stoga…
Ako smo gladni večeras…
Možda je pravo vreme da stišamo nadu…da odbacimo ideju da će se stvari čudotvorno promeniti…
To je ponekad omiljeni hobi Slabih…
I savršeni alibi Neuspešnih…
Pa da od sutra ujutru krenemo na mukotrpni put u mudrom i dobro odmerenom pravcu koji će nas nakon hiljadu milja konačno dovesti pred kapije Zemlje u kojoj su sve odluke lake…gde se bira samo između dobrih opcija…od kojih će nam svaka sigurno prijati…
Ja to mesto nekako uvek zamišljam kao Tavernu na obali nekog Ostrva u suton…gde moram odabrati između jagnjetine i brancina…i belog i crvenog vina…
Kao destinaciju gde nakon ogromnog truda i rada i puta preterana nada da će sve jednom ipak biti dobro…više i nije tako potrebna…
Jer već uveliko jeste…

Život je u stvari samo jako duga priča o tome kako smo umrli…
Iako broj stranica ne znamo unapred…
Olovka je srećom uvek u našoj ruci…makar za još nenapisane stranice…
Kao i odabir Žanra…koji će ispasti na kraju…
Pa nek’ bude onda Avantura…
Ili Ljubavni roman…
Svakako nam želim bestseler…
I da se ne brukamo po Groblju… 🙂

Najkraća prečica do toga da nam u životu nikada ne zatreba psihoterapija je da shvatimo da život nije dužan da nam ostvari naša očekivanja…
Za to smo odgovorni samo mi sami…
Eto…
Prosto i jednostavno…
Stoga je najsigurniji način da se zaštitimo od Pada i Povrede u stvari da ne preteramo sa visinom Lestvice…
Tek onda možemo akcenat staviti na uvežbavanje Butina…kako bi nas one mogle dobaciti na taj ponekad presudni milimetar iznad naših dojučerašnjih mogućnosti…
Pa onda tako polako…
Dan po dan…
Uporno…mukotrpno…vredno i posvećeno…
Sve do Rekorda…
I posledične Medalje…
Koju onda valja ljudski i proslaviti…

Znate već…
Kakvi su vam izgovori takav vam je i život…
Stoga…
Ukoliko čekate neki znak da bi se konačno pokrenuli…i krenuli u pravom smeru…
Evo vam ga…iako je sreda… 🙂
Sjajno je što ne morate nikome ni reći koji vam je San…
Jednostavno nam pokažite…kada za to dođe vreme…
Ili ga sami sebi intimno ostvarite…
Jasno je k’o dan…
Veće brane psihopatologiji od Osećaja Ostvarenosti jednostavno nema…

PLAN B!
Pet slova…a najdelotvornija i najmoćnija sila u Kosmosu…
Najjači Čarobni Štapić…
I Supermoć!
Naravno…
Važna napomena je da pronalaženje alternativnih rešenja…kao Ultimativni Antidot za Muku…funkcioniše tek nakon što shvatimo razliku između onoga kakav bi život trebalo da bude i onoga kakav je on zaista…
Što često bude najpribliznije onoj staroj o dupetu i oku…
Jer…
Retko ko strada toliko od okolnosti koliko od uzaludnog rasipanja energije na nepromenjive datosti…i posledične psihopatologije…kad se istroši i slomi…
No dobro…
Znate već…
Iako je spolja često bodljikavo i neprijatno…
Neverovatno lepa i povoljna okolnost je što je sreća maltene uvek Unutrašnji Posao…
I što je čak i život nemoćan pred Ljudima koji se upravljaju onom starom sportskom izrekom Bejba Ruta…
„Nemoguće je pobediti osobu koja nikada ne odustaje“

Ukoliko postoji jedan citat koji nas…ukoliko ga usvojimo…i navežbamo može ratosiljati ogromne količine patnje i sekiracije…i pružiti nam neslućene mogućnosti za rast…i mentalno blagostanje…
Onda je to definitivno ovaj…
„Sve što vidite u meni, to nije moje, vaše je.
Moje je ono što ja vidim u vama“
Rumi
Fascinantno…
I potpuno neverovatno da i za drevnu Persiju u trinaestom i za Beograd u dvadesetprvom veku važi potpuno identično pravilo da nam mišljenje drugih ljudi ne može apsolutno ništa
…ukoliko mu mi to ne dozvolimo…
I da nečiji stav o nama neuporedivo više govori o njemu…nego o nama samima…
I da je život lep…onoliko koliko smo mi lepi…
Naravno…
Tamo gde je jedino zaista važno…
Iznutra…

Pročitah maločas na netu…
„Savršeni roditelji postoje, s tim što još uvek nemaju decu“ 🙂
Presjajno…
Nepoznati autor
Slično je i sa decom…
Moj prijateljica ginekolog…koja se bavi reproduktivnom medicinom…kaže da postoje prosto savršeni embrioni…pod mikroskopom…
I to je otprilike to…
Poslednji trenutak savršenosti tokom života…
Nakon toga nastaju i ostaju samo Deca…
Naravno…
Ukoliko su jako srećna…i privilegovana…
I ukoliko su takvi njihovi Roditelji…

Nešto razmišljam…
Znate šta nas uglavnom najviše povredi?
Naša očekivanja…
Nažalost…
To je najčešće istina…bez obzira na kakvu smo muku…nepravdu ili nefer odnos naleteli…
Na kakve ljude…
Ili životne okolnosti…
E sad…
Ta činjenica ima lošu i dobru stranu…
Loša je da smo izgleda ipak mi odgovorni za osećaj povređenosti…to jest da je svaka povređenost u svojoj suštini samopovređivanje…bez obzira na spoljno ishodište problema…
A dobra…da se očekivanja mogu promeniti…to jest ublažiti…ukoliko krenemo da radimo na sebi…i porastemo u predelu mozga…
I prestanemo da od ljudi i života zahtevamo nešto više nego što nam oni mogu dati…
A to je da su Ljudi samo ljudi…ništa više od toga…
A Život samo život…te ni naš neće biti poseban i bez trzavica…samo zato što je baš naš u pitanju…i baš gotivimo glavnog junaka…
Jer…
Znate već…
Da pokuša da me povredi može da proba svako…
Ali da se povredim…to mogu samo ja…
Čoveče…
Kakva Supermoć…