Pa dobro dokle više…
Ode i Đole…
😭😭😭😭😭😭😭😭😭
Osećam se kao da mi je umro član porodice…
Što i nije toliko daleko od istine…
S obzirom koliko smo vremena proveli zajedno…
Niko na mene nije više uticao…
Ne postoji umetnik koga sam više slušao…
Niti muzičar na čijim sam koncertima više puta bio…
Ne postoje knjige koje sam brže pročitao i koje su me više pokrenule…
Ne verujem da bih se ikada navukao na umetnost da ga nisam otkrio tamo negde u gimnaziji…i raspametio se…
Ne postoji pesma koju jos od tad ne znam napamet…
I dan danas u kolima imam folder sa svim njegovim albumima…za put…za razmišljanje…za pogled u daljini…za dert…i za kompletni ugođaj…
Hteo sam uz ovaj post da okačim i neku njegovu pesmu…međutim…odustao sam kod užeg izbora od četrdeset i sedam mojih najomiljenih pesama…
Želim da verujem da je otišao na neko bolje mesto…
I da će nas odozgore gledati sa onim svojim pogledom…
I smešiti se…
Kijanu Rivs je na pitanje šta se dešava kada umremo odgovorio da ćemo onima koji su nas voleli nedostajati…
Đole se makar obezbedio…
Mada…
Živeće dugo kroz sve one stihove koji su nam svima čvrsto impregnirani u grudima…
Znam…
Nije fer…
I boli…
Ali…
Valjda i u raju moraju nešto slušati…
Ozbiljna faca im se danas pridružila…
Odmaraj u miru…
I plovidbi nekim nebeskim morem…
Legendo…
Stari prijatelju…
I brate…
Hvala ti na svemu…
Zauvek ćeš biti ambijentalna muzika u mojoj duši…

Svi znamo da je dečji mozak jedan potentni sunđer…sa maltene neslućenim mogućnostima rasta i razvoja…ukoliko se redovno i konstruktivno zaliva…
Ono što manji broj ljudi zna je činjenica da se i u mozgu odraslih menja (gubi i zamenjuje negde drugde) oko 7% svih sinapsi koje imamo u predelu korteksa (jedinog dela koji nas suštinski razlikuje kao vrstu od ostalih životinja) na nedeljnom nivou…
Meni je to potpuno fascinantno…
To hipotetički i uz malo umetničke slobode znači da za sto dana možemo imati sasvim drugačije posložen i povezan mozak…
Suštinsko pitanje je čime ćemo ga hraniti…
Šta će kroz njega prolaziti…i čime će se baviti…
To jest šta će on imati ponuđeno kao opciju da poveže i uživči…
Ja imam jedan sasvim jednostavan predlog…koji meni puno pomaže…
Potpuno je besplatan…lagan…i sigurno vam neće naškoditi…
A maltene svako može da pokuša…
Izbacite televizor iz kuće…
Na sto dana…
Televizija je ionako jedan prevaziđeni koncept…
Ko još danas gleda ono što mu je neko drugi izabrao…
I prebacite se na youtube na primer…
I postavite sebi pravilo da ćete sledećih sto dana gledati isključivo klipove koji potpadaju pod jednu od četiri kategorije:
1. Od ovoga nešto učim
2. Ovo me zabavlja
3. Ovo me opušta
4. Od ovoga se osećam bolje
Nivo iznad bi bio da se skinemo sa svih portala sa vestima…
Međutim to ide jako teško…ozbiljna je to navlakuša…moj dosadašnji rekord je svega 18 dana…i nosi sa sobom mogućnost da izađemo napolje a da nismo obavešteni da je napolju upravo počeo tornado… 🙂
Ali to možemo naknadno…
Ukoliko ovo prvo upali…
Pa da vidimo…
Šta sve ovi naši plemeniti mozgovi mogu…
Ukoliko nisu zatrovani užasima…ružnim…glupim i lošim…
Već napoljeni…namireni i  rašireni korisnim…lepim…zabavnim i dobrim…
Majstorski nivo bi svakako bio da takvo visokoselektivno sito postavimo za apsolutno SVE što ulazi u naš život…
Ali otom potom…
Od nečega se mora početi…
Srećno!

Ubedljivo najbolja osobina Nauke je da je ona istinita bez obzira da li mi u to što ona tvrdi verujemo ili ne…
I bez obzira da li nam se to što je ona uspela da dokaže dopada ili ne…
A pogotovo bez obzira na to da li nam ta saznanja odgovaraju ili ne…
Takva bi trebalo da bude i svaka psihoterapija…
Istina leči…
Ma koliko bolela…
Prosto…
Zamislite stomatologa koji nam neće reći da imamo karijes da nam ne bi pokvario raspoloženje…da nas ne bi uvredio…i da slučajno ne bismo pomislili da nismo dovoljno prali zube…
Desilo se…pa šta sad…hajmo rešiti…da se ne bi proširilo…
Najbolji stomatolozi su oni koji će nam obezbediti najmanju moguću neprijatnost tokom intervencije…nakon koje ćemo imati najduži mogući period zubnog blagostanja…
Potpuno isto važi i za najbolje psihoterapijske procese…
Samo je u tom slučaju blagostanje nečega mnogo dragocenijeg u pitanju…
Duša je jedna osetljiva i delikatna živujka…
Ali retko gde u ovom univerzumu ima toliko snage…
I skrivenog potencijala…

Uprkos uvreženom mišljenju odustajanje nije samo manir gubutnika…
Odustajanje je jako važno i za pobednike…
Znati kada da odustaneš…
Kada da promeniš smer u kome ideš…
Kada da napustiš toksičnu vezu…odnos…okolinu ili situaciju…
Kada da se ne zadovoljavaš malim i da zahtevaš više od života…
Kada da odustaneš od nečega što jednostavo ne ide i da kreneš dalje…u nešto novo…
Sve su to osobine ljudi koji redovno pobeđuju u životu…
Paradoksalno…
Ukoliko nikad ne odustanemo ni od čega…možda ćemo na kraju morati da odustaneno od onoga što je najvažnije…
Od sebe i od svojih snova…
Tako da…
Pravilo je vrlo prosto…
Rigidno oko destinacije…
Fleksibilno oko putovanja…
I mirna Bačka…

Slušam upravo Kristofa de Lelisa…kuvara sa tri Miselinove zvezdice kako kaže da se i dalje ni od čega nećete bolje najesti…niti više uživati…nego od starih dobrih makarona sa sirom…zapečenih u rerni…
Moj čovek… 🙂
A da je vrhunsko kuvanje po prestižnim restoranima mnogo više celovečernji spektakl…prestiž za goste…izgled hrane…prvoklasan servis i eksperimentisanje sa najrazličitijim mogućim kombinacijama ukusa…koje ne moraju da budu toliko lepi koliko je važno da su unikatni…
I to me podseti…
Na nešto što sam odavno shvatio…
Da…i pored svih mogućih psihoterapijskih pravaca i modaliteta…često genijalnih… briljantnih i inovativnih…i dalje nema bolje psihoterapijiske tehnike od stare dobre ljudskosti i saosećanja…
Od tog posebnog oblika Saborništva spram muke…
Sve ostalo su samo sitnice…
Najobičniji garnirung…