Slušam upravo Kristofa de Lelisa…kuvara sa tri Miselinove zvezdice kako kaže da se i dalje ni od čega nećete bolje najesti…niti više uživati…nego od starih dobrih makarona sa sirom…zapečenih u rerni…
Moj čovek… 🙂
A da je vrhunsko kuvanje po prestižnim restoranima mnogo više celovečernji spektakl…prestiž za goste…izgled hrane…prvoklasan servis i eksperimentisanje sa najrazličitijim mogućim kombinacijama ukusa…koje ne moraju da budu toliko lepi koliko je važno da su unikatni…
I to me podseti…
Na nešto što sam odavno shvatio…
Da…i pored svih mogućih psihoterapijskih pravaca i modaliteta…često genijalnih… briljantnih i inovativnih…i dalje nema bolje psihoterapijiske tehnike od stare dobre ljudskosti i saosećanja…
Od tog posebnog oblika Saborništva spram muke…
Sve ostalo su samo sitnice…
Najobičniji garnirung…