Ukoliko neko baš ne zna da se ponaša kada ste dobri prema njemu to najčešće nema apsolutno nikakve veze sa vama samima…
Već sa jako velikim oštećenjima koja su te osobe doživele u svojoj porodici kad su bili mali…i nejaki…
Ljudi koji ne dobiju dovoljnu količinu ljubavi…podrške…pažnje…nežnosti…zaštite… reosiguravanja da su vredni i važni…i ubeđivanja da će sve biti dobro i u redu…će dvadeset godina kasnije na primere slične  energije ragovati potrebom da se zgrče ili pobegnu…
Jednostavno nisu navikli…
I imaju neki duboki osećaj sa ih samo zafrkavate…
I da je sve ovo samo skrivena kamera…
Jer…
Ko bi njih uopšte i mogao da voli?
Ovako nikakve?
Zato oni jako dobro funkcionišu sa ljudima koji ih tretiraju kao đubre…
I večito se lepe za njih…
Jednostavno im oni deluju autentično i iskreno…i deluju kao da govore istinu „bezvredan si…zato te tako i tretiram…jer naravno da ne zaslužuješ ništa bolje“…u koju i oni sami duboko i veruju…
Plus im daju večite Igre bez Granica da se bore za nečiju ljubav…
Što da ne?
Ionako su čitavo detinjstvo to isto radili…
Možda ovaj put budu uspešniji…
I uspeju da ubede nekog važnog da ipak zaslužiju ljubav…
I da je sve bila samo greška…
Nesrećan slučaj…
I da se samo nisu snašli dok su bili deca…
Ovaj put će biti bolje…
I uspeće u toj večitoj trci da ih neko zavoli..
Što i ne bi bilo toliko strašno…
Da je to moguće…
A često nije jer na njih naleću ljudi sa kompatibilnom patologijom…samo sa drugačijim predznakom…
Koji su slična oštećenja iz detinjstva prebrodili na drugačiji način…pa se kroz ceo život probijaju dramom…bukom…haosom i agresijom…
Svaki psihijatar zna da ne postoji veća ljubav od one između dramatika i strašljivaca…
I da u tom Galimatijasu Emocija možemo očekivati potpuni Vatromet Psihopatologije…
I nažalost…jako puno posla…
I potrebe da intervenišemo…
Kako bismo zaštitili slabije…i ugroženije…
No dobro…
Postoje dva načina kako možemo pomoći ljudima koji misle da ne zaslužuju ljubav…
Prvi je da ih pustimo na miru…
Ukoliko smo samo hteli da se malo zabavimo sa njima…
I da uzmemo nešto što je lepo na njima…
Kako bi nama bilo lepo…
Jer nije fer…
I ne treba biti zao…
Sve se vraća…
Sve se plaća…
I neko to od gore vidi sve…
I tu bi trebalo da važi ono staro viteško pravilo koga se drže svi pravi Borci na sparingu…
Slabiji se štedi…
Na jačeg se kidiše sto posto…
I svako od nas treba sebi da nađe svoju Ligu…
I da se trudi da svake godine napreduje iz ranga u rang takmičenja…
Prosto njih odbacivanje boli kao nož direktno zabijen duboko u srce…jer im čvrsto i definitivno potvrđuje sve ono čega se čitav život najviše i plaše…
Da je u njima problem…
I da su potpuno defektni i bezvredni…
Pa ih zato niko ni ne može voleti…
Kako će?
Kad ni najrođeniji nisu mogli…
Drugi je možda i delotvorniji…
Ukoliko ste stvarno zainteresovani…i imate motivaciju da se oko nekoga jako dugo trudite…
I možda imate zaista ozbiljne planove da sa tom dušom možda i ostarite…
Dobrodošli…
Nikome na ovom svetu ne treba više ljubavi… podrške…pažnje…nežnosti…zaštite…reosiguravanja da su vredni i važni…i ubeđivanja da će sve biti dobro i u redu…
I vremena provedenog u lepom i dobrom…
I u sreći…
Ma hajde…
Duša je to…
Ništa na ovom svetu nema veći potencijal oporavka…
Možete čak završiti i medicinu…
Pa psihijatriju…
Pa se tim Poduhvatom baviti svaki dan…
Sa potpuno različitim ljudima potpuno isto ubijenim u pojam…
I imati najveću satisfakciju na svetu kada vidite da je neko odbacio gluposti kojim su ga zadojili u porodici…
I najpre shvatio u čemu je zaista problem…pa uvežbao da razmišlja zdravo…ispravno…istinito…i logično…
Okrpio i ojačao prvo sebe…
Pa stvorio sebi novu Porodicu…najpre dvočlanu…a potom i višečlanu…u kojoj važe neka sasvim druga pravila…
Ionako ne postoji ništa lepše…važnije…i vrednije na ovoj planeti od Porodica koje odišu ljubavlju…
Svedočiti toj Metamorfozi s vremena na vreme je i glavni razlog zašto je psihijatrija najbolji posao na svetu…

Sećam se koliko sam se samo naježio kada mi je bliski prijatelj prepričavao najteži dan u njegovom životu…neposredno nakon što su se vratili sa onkologije…nakon saznanja da je izbočina u grudima njegove supruge ipak to za šta su se danima molili da nije…
Kako izbezumljeni sede na podu njivog malog stana…
Nakom trosatnog plakanja…
I grljenja…
I ljubljenja…
I onih glupih floskula „sve će biti u redu…videćeš“…u koje u tom trenutku niko od njih dvoje nije verovao…koliko su bili prepadnuti…i ubijeni u pojam…
I pominje kako su me zvali…i da sam im je rekao da oboje uzmu po pola Loriše…da je u takvim situacijama to sasvim ok…da ih makar malo zašiti od stresa…stradanja nervnog sistema i nervoze…i da makar malo odspavaju…u tim odvratnim noćima kada apsolutno niko ne spava…
I kako ih je onda u jednom trenutku sve stiglo…i iščekivanje…i bolna istina…i plakanje…i strahovi…i premor…i loriša….
Kako je on u jednom trenutku sa onim praznim pogledom koji imaju samo ljudi kojima je smrt došla po nekog njihovog izustio „jebote…kakav loš dan“…
A njegova supruga…bukvalno najdivnija žena na svetu…Legendica i Gospođetina…jedan briljantan intelekt…Dama na sve one suštinske načine…i Žena koja nas je par puta toliko zasmejavala da smo svi imali upalu trbusnjaka danima…na to odgovorila onim čuvenom citatom iz legendarnih „Munja“…kada Sergej Trifunović nakon što je tokom noći sve otišlo dođavola…i oni očajni sede na ivičnjaku trotoara i ne znaju šta dalje…kaže „pa dobro loša noć“…a Boris Milivojević odgovara sa „loša decenija prijatelju…žešće loša“…i kako ju je on pogledao u čudu…kao „dušo…je si li dobro…šta bulazniš“…i stavio joj ruku na čelo…da proveri da nema temperaturu…a ona se nasmešila tim anđeoskim osmehom i skupila te pametne oči i nastavila da dalje citira omiljeni film naše mladosti…koji svi znamo napamer…“Pa ne…možda treba da probamo heroin…evo mali Ćimi iz kraja…navukao se…kaže da mu je do jaja…boli te ona stvar za sve…i za ribe te boli ona stvar“… 
Kako se tada nasmejao najlepše na svetu…
Onako iz dubine duše…
I kako mu je odjedanput sve bilo potaman u glavi…
I kako se sve odjedanput oko njih smirilo…
I kako je upravo tog trenutka znao da će sve biti u redu…
Da je to žena njegovog života…
I da više voli da sedi tu na tom parketu…u tom odvrstnom danu…nego u ne znam kakvoj svili i kadifi…i najvećoj sreći i radosti…sa nekim ko nije ona…
I da se neće predati lako…
Kao što uostalom nikad i nisu…
I da će spaliti ceo grad i okrenuti ga naopačke ako bude bilo potrebno…samo da njoj bude dobro…
I da i šta ima veze…što im ne ide…
Dok su zajedno…
I mogu još da se bore…
Makar je imao priliku da voli Najdivnije Biće na svetu…
I da sa njom provodi vreme…
A tog vremena ima još…
Pa što bi onda plakali…
Daj da se zezaju i trude da im bude najbolje moguće…
Kao što su uvek i radili…
Samo se protivnik sada promenio…
I tako je i bilo…
Nakon dve godine lečenja…
Eno ih…
Nasmejani…luckasti…zaljubljeni…srećni..lepi i dragi…
Žive punim plućima kao da se ništa nikad nije ni desilo…
Niko me toliko ne obraduje kao njih dvoje…
Kad im iskoče na društvenim mrežama…ludirajući se negde po belom svetu…
Smešeći se od uveta do uveta…
I vole se…
To je potpuno jasno…
Čini mi se još više…
Uostalom ja ni ne znam da li sam ikada i sreo nekoga ko se toliko voli…
I ko je toliko zdrav u glavi…
I kapira ovaj život na pravi način…
Nađi sebi nekog svog…
I proživi s njim najčarobniji život što možeš…
Dok možeš…
Makar tako što ćeš Čaroliju praviti ni iz čega…
Uz pomoć pameti i ljubavi…
I smej se kad god možeš…
I koliko možeš…
Nek’ sve odzvanja oko vas…
I ne čekaj priliku i razlog za to…
Već je stvaraj…
Prosto je…
Život će nam svima sasvim sigurno priuštiti dane u kojima ćemo puno plakati…
Naše je da obezbedimo i po svaku cenu sačuvamo trenutke u kojima ćemo se smejati…
Makar i pod Vešalima…
Ni na šta se ovaj naš spektakularni mozak ni ne može bolje upregnuti no za to…
I ništa na ovom svetu nije vrednije i značajnije od toga…
I niko ne zavređuje veće poštovanje i divljenje od Ljudina koje to mogu…
I koje nisu dozvolile da ih život slomi i baci na kolena…
No su se vazda dizali…
I iz petinih žila borili za ono što im je najvažnije…
Ta Prestižna Titula se samo tako i može dobiti…

Ukoliko vas je neka osoba jako iznervirala i povredila nekim svojim postupkom…prvo pitanje koje treba sebi da postavite je koliko vam je ta osoba važna i bliska?
Ukoliko je daleka i nebitna…što se uopšte i nervirate oko te osobe?
Samo se odaljite još više…i uskratite joj priliku da tako nešto ponovi…
Ukoliko je bliska i važna…što joj to iz ovih stopa ne kažete?
„Hej jako me je povredilo ono kad si…“
Tako ćete najlaķše razrešiti problem…i ponekad dobiti ugao iz koga niste mogli da sagledate situaciju…sasvim logično objašnjenje…iskreno izvinjenje…ili ćete shvatiti da je ta osoba jednostavno takva…i onda ćete moći da reevaluirate da li ta osoba zaslužuje tu jako važnu i privilegovanu poziciju da su blizu do vaše duše…
Jer…
Svi mi imamo samo jednu dušu…
Opet…
Svakako da će svako ko je suviše isključiv…rigidan u zahtevima prema ljudima…ko zahteva savršenstvo i bezgrešnost…i ko nije naučio da oprašta ljudima koje voli…na kraju ostati sasvim sam…
Što je sasvim legitimno…
Ali je po meni cena prevelika…
Pa od deset ljudi koje najviše volim na ovom svetu svi imaju makar po jednu kardinalnu manu…i makar su jednom nešto ozbiljno zabrljali…
Ali su Moji…i kakve to veze ima…
Niko nije savršen…
Važno je da su suštinski Ljudine…
A ja ih imam sto…ali izgleda da i oni imaju Širinu da to opraštaju…i da me vole kao čoveka…
I hvala im na tome…
Trudim se koliko mogu da budem bolji…
I biću…
Obećavam…
Ako ne znate u kojoj kategoriji vam je ta neka osoba…
To je onda do vas…
I odgovor na to treba potražiti u dubini vaše duše…i u vašem sistemu vrednosti po kojem merite ljude…a na koji svakako imate pravo…
A ubedljivo najbolja stvar je da su te kategorije veoma promenjive..
Kartice sa privilegovanim pristupom bi valjalo da su oročene…
Ali da se svakako mogu produžiti ukoliko neko zasluži…
I obratno…
Svako treba da zna šta nikada neće…
I šta mu je apsolutno neoprostivo…
Fascinantno mi je bilo otkriće na mojoj ličnoj psihoterapiji da me niko nikada ne može povrediti više puta…
Jednom svakako da…
I to je život…
Malo boli pa prođe…
A da više puta mogu samo ja da se samopovredim…
Da se zaletim golim grudima ka Oštroj Streli uperenoj baš ka meni…
Ali i ne moram…
Što bih?
Pa samo jednog sebe imam…
A ima toliko Talasa na nekim Rajskim Plažama koji me čekaju…
Moje je u stvari da se dovedem do njih…
Pa maksimalno razbaškarim…
I zaigram…
Smejući se oko glave kao neko dete…
U okolnostima dizajniranim tako da je u njima sasvim lako biti srećan…
I uživati do besvesti…

Razmišljam sinoć celo veče i jutros celo jutro zašto neki moji klijenti…a pogotovo klijentkinje uopšte ne čuvaju sebe…zašto sebi biraju sudbine iz kojih bih ja pobegao za petnaest minuta…i zašto godinama ostaju u nekim odnosima koju su knjiški primer disfunkcionalnih…toksičnih i destruktivnih…koji ih bukvalno ubijaju na svim poljima…
I tako ja zamišljen sedim na semaforu…
I suštinski se sekiram za ove moje…
Jer nemam više pojma kako da im pomognem…
Jer glavni limitirajući faktor pomažućih profesija je u tome što meni može i NASA-in nutricionista propisati režim ishrane…a da smršam opet mogu samo ja…
Kad odjedanput sa radija kreće stara dobra pesma Ane Bekute…kojoj se nekako uvek obradujem na svadbama…i kasno noću kad je več samo Duša bitna…i kad se sva moguća osećanja pomešaju sa maliganima…
Stihovi koji odzvanjaju…
„A meni lepše je s tobom da propadam
Nego da letim sa njim
Odavno sreći u lice ne gledam
Ne znam da živim sa tim
I draža mi je s tobom jedna noć
Nego s njim godina sto
S njim ne znam stvarno gde bi mi bio kraj
S tobom bar znam gde je dno“
I prosto…
Sve mi u trenutku bi jasno…
Njima je u stvari lepo…
Iako je to sporadično i prekriveno stostruko češćim i gorim ružnim i odvratnim stvarima…
Ti povremeni lepi trenuci su njima najčešće najlepši u životu…
I možda i jedini…
I to treba razumeti i poštovati…
I ti ljudi su već odavno toliko ubijeni u pojam…i naviknuti na muku i trpljenje…da im pomisao da iz toga izađu pričinjava ogroman strah…i nelagodu…što bi rekla jedna moja pacijentkinja…“ doktore…pa ja već znam kako će me on udariti…pa se nekako bolje namestim“…
I imaju toliko izvitoperene stavove o životu i ljudima…“pa svi muškarci biju žene…i ko bi mene ovakvu ikada i mogao da voli…ja sam to svu ovu nesreću možda i sama zaslužila…ovakva nikakva“…
I čvrsto su ubeđeni da ne zaslužuju sreću…i da to jednostavno nije za njih…jer ih niko to nije naučio…niti im pokazao u njihovom detinjstvu…da može…i da to svako zaslužuje…ko diše…
Pa čitav život ispaštaju nečuvajući se i skačući iz jednog pakla u drugi…
I što je najvažnije…sa nekim normalnim bi možda oni ispali problematični…defektni i upadljivi…
Ovako zauvek imamo krivca što su oni nesrećni i što im je život katastrofalan…
Taman…
Savršeni alibi…
Da se nikad nista ne pokuša…
Jer „šta ako pokušaju…pa ne uspeju…to će onda definitivno i dokazati sve ono čega se najviše i plaše…sa su bezvredni i nikakvi…i da je u njima problem“…
Ovako trpi…i čekaj da prođe…
Šta je to 70-tak godina…
Ako dodamo još malo poroka…
I manje…
Ali dobro…
Sad kad znamo šta je…
Možemo to i lečiti…
Saosećati…
Podržavati…
I beskrajno razumeti…
I voleti te napaćene duše…
I biti tu za njih na sve moguće načine…dok se postepeno ne oporave…
A bogami ponekad i podviknuti…
Pre neki mesec sam polu u šali…polu u zbilji rekao pacijentkinji da ćemo je mi zavezati za radijator u našoj ordinaciji…jer je tu makar niko neće tući…dok se ne smiri…dok malo ne dođe sebi…i dok se ne opameti…i dok joj modrice na licu ne zarastu…i dok ne vidimo kako ćemo je dalje zašititi i podržati na sve načine koji u ovoj zemlji postoje…da se žene spasu od nasilja…a koji zaista nisu mali…i svake godine zaista napreduju…mic po mic…ali u dobrom smeru…ka nultoj toleranciji prema nasilju…
I zaista bravo za sve kolege koji danonoćno rade sa najugroženijim kategorijama našeg društva…
Samo da se ne vraća u taj koncentracioni logor u njenoj kući…
A tebi Ana bravo i hvala…
Bez preteranog filozofiranja i dubioze…
Uvek ću se obradovati njenim pesmama…
Jer..
Naopako da smo svi potpuno normalni…i srećni…
I da nam svima sve ide od ruke…
Kakav bi to dosadan život bio?
I kakve bi nam Muzika bila?
Neko jodlovanje…
Šta?
Pa zamislite strofu…
„Ja sam je hteo…i ona mene…i sad smo srećni zauvek“…kraj strofe…
Jak provod… 😉
Pa ko bi to slušao…
I šta bi uopšte i pokretalu tu Nuklearnu Elektranu u našim Grudima…
Koja dobro radi samo kada nešto što jako želimo i nemamo…
A još imamo nade da ćemo ga imati…
Što najiskrenije verujem da je uvek moguće…
Samo ako se potraži na pravim mestima…na kojima je to i ponuđeno…
Stoga…
Ana…
Ožeži ti još jednom…
Daj d’izginemo… 🙂

Kad god se budete jako zabrinuli oko nečijeg negativnog mišljenja i lošeg utiska o vama…
Voleo bih da se setite mog dobrog druga koga prosto obožavam i koji je generalno jedan sasvim divan momak…koji je bio toliko povređen odbijanjem od strane njegove tadašnje simpatije…nesrazmerom između enormno uloženog truda i vremena i prosto minimalne satisfakcije zauzvrat…i neodlaskom večeri u željenom pravcu da je hotelu u kome je rezervisao sobu za njih dvoje ostavio veoma nisku recenziju…
U smislu sve je dobro kod vas ali nije to to…nisam zadovoljan atmosferom… 🙂
Kakav spektakl muške sujete…krhkog ega…nestabilnog samopouzdanja i kompleksa…
Prosto presmešno…
Ali ljudski…
I toliko pogrešno…da je čak u neku ruku i simpatično…
Mišljenja drugih jako često više govore o njima samima…i njihovom trenutnom stanju…
Nego o nama samima…
A za hotel ne brinem…
Ukoliko se budu jako trudili…razvijali…i napredovali…
Nakupiće se dovoljan broj „normalnih“ gostiju…
A ne ovih mojih Ranjenih Dečaka…
I na tom uzorku…sve će doći na svoje…
Što će svakako destiti i mom drugu ukoliko se i on sam okrene sebi…shvati da je sasvim ok da ga neko neće…da to ništa suštinski ne znači…i krene puno da se trudi na poljima koja su njemu lično jako važna…postane najbolji frajer u gradu…usavrši svoju Igru…i nastavi da pokušava…sa sve boljim i boljim devojkama…u sve boljim i boljim hotelima…
Čuvajte se Hiltoni…
Stižemo… 🙂
Prosto je…
Mišljenja drugih nam ne mogu ništa…
Ukoliko im mi to ne dozvolimo…
Ali mogu postati jako dobra motivacija da se dugo i puno trudimo u toj zaista i jedino važnoj Trci…koja je uvek unutra…
A to je da mi svaki dan budemo za mrvicu bolji…
Uostalom ništa i nije privlačnije od ljudi koji su jako sigurni u sebe…
A to saznanje još niko nikada nije našao van sebe…
Tako što ga je neko zavoleo…
I rekao mu da valja…
Već uvek u sebi samom…
Tako što je sam sebi počeo sa se sviđa…
Nakon svog tog vremena i truda koje je uloženo da bi se tako nešto postiglo…
Tako da…
Dobri moj Druže…
Nek’ si ti nama muški poginuo…
I to treba znati i moći…
Ma hajde…
Nije život jedna žena…
Nek’ je njoj sa srećom…
A mi ćemo se postarati za našu sopstvenu…
I ima sve da gori od lepote i radosti…
Sećaš se kad su nas one godine oni prepotentni i previsoki momci naduvali trideset razlike…u onom četvrtfinalu…
Pa smo celo leto trenirali kao potpuni manijaci…od jutra do mraka…
I dogodine puni samopouzdanja kidisali na Titulu…prosto ih preletevši…
Jedva čekam tvoje nove Dogodovštine…i Noćne Avanture…
Mada će nam i ova biti beskrajni šlagvort za zezanciju…
Do kraja života…
Koliko sam i planirao da sedimo zajedno i umireno od smeha…
Ono naše…
Izdrži Legendo… 🙂
Voli te brat!

„Sve je van moje kontrole“…je užasna rečenica ako je posmatrate odozgore…
A sjajna ako je posmatrate odozdo…
Ljudi koji imaju jako visoko mišljenje o sebi se nikako ne mogu pomiriti da se i njima mogu destiti jako ružne stvari…i da se oni uglavnom ne pitaju da li i kada će se to desiti…i onda su veoma često anksiozni i kada je sve dobro…jer samo čekaju kad će nesreća početi…a potpuno očajni kada ih već nešto zadesi…jer „kako tako divne i posebne ljude tako nešto ružno može da snađe…nije pošteno…oni su navikli da sve uvek bude jako lepo i sasvim savršeno“…
Monasi po manastirima nemaju ni trunčicu anksioznosti…zato što veruju da postoji nešto mnogo veće od njih…i da će sve doći na svoje…ako ne u ovom…onda sigurno u onom drugom životu…
I što bi se onda sekirali…
Čim nema straha od smrti nema ni anksioznosti…
Čim neko nije gord što bi uopšte i bio razdražljiv…
Čim je trpljenje ultimativna vrlina što bi nešto i bilo teško…
To ide do tog nivoa da sam skoro čuo potpuno fascinantnu činjenicu da u crkvenoslovenskom ne možete početi rečenicu sa Ja…
Jednostavno vam nije potrebna ta opcija…
A i kad malo bolje razmislim sve rečenice koje počinje tako obično uopšte ne valjaju…i ne vode nigde dobro…
Mi ostali bi možda trebalo da potražimo neku Zlatnu Međupoziciju…
Da damo sve od sebe…
Bukvalno iz petinih žila…
Pa da se onda na kraju pomolimo onome u šta verujemo…
Što svako sebi treba da otkrije…
Od Univerzalnih stvari u koje puno ljudi veruje…
Preko alternativnih…
Do sasvim ličnih stvari…
Uvek se setim moje drugarice koja je ostala rano bez roditelja i koju je odgajila i podigla baka…najdivnija osoba na svetu…kojoj se posle uvek molila za pomoć u važnim trenucima…kada je baka već uveliko zaorala nebeske njive…čvrsto ubeđena da je ona njen lični Anđeo Čuvar…samo sada na drugom radnom mestu…
Pa da se fokusiramo na zahvalnost…
A ne na beskrajne prohteve…
I posebna prava…
Svesni da od nas jako puno zavisi…
Ali ne i sve…
Što je sasim ok…
Uvek su mi bili smešni ljudi koji se sekiraju na godišnjem odmoru kada im pada kiša…
Čoveče…
Pa sve najvažnije i najlepše što se uopšte i može raditi na Moru se može raditi i po kiši…
Možda je čak i bolje tako…
I više se u tome uživa…
I ceni…
A opet tako opušteni mogu biti samo oni koji čvrsto veruju da će se ranom zorom sasvim razvedriti…

Iako nas ponekad i naš mozak…naš stomak…i naše donje particije dobro vode kroz život…
I iako bi se sam Albert Elis…tvorac REBT-a…i virtuoz u racionalnom načinu sagledavanja sveta…prevrtao u grobu da ovo pročita…
Apsolutno nikada nisam pogrešio kada sam se vodio jednom jedinom orijentacijom…
Kada god sam slušao srce…
I to ne na onaj detinji način…
Kako se želi i voli krempita…igračka u izlogu ili neka slatka simpatija iz škole…
Već na onaj suštinski orijentir u grudima…
Onaj sjajni osećaj kada se u grudima sve smiri…
I kada je u duši sve lepo…lako i dobro…
Kada je lako smejati se…
Kada se većina stvari lako dogovora u pogledu…
I sasvim je jednostavno vinuti se u lakoću postojanja i uživanja na ovom svetu…
Sa nekim ljudima je to veoma lako postići…
Da ne kažem potpuno logično…i prirodno…
Hemija uvek odradi svoje…kada se odgovarajući sastojci približe…
Dok sa nekima…iako će se pomenuta tri dela nas…sa početka teksta…jako upirati da nam objasne da grešimo…naravno iz svoje lične koristi…svog načina gledanja na svet…i svojih pravila i sistema vrednosti…
To jednostavno nikada nećemo moći da imamo…sa nekim drugim ljudima…
Stoga…
Praštaj Elise…
I nek’ ti je laka zemlja…
I hvala na tome što si mi promenio život…
Kao i mnogim našim klijentima i pacijentima…
Ali uvek…
SLUŠAJMO SRCE!
Kada bi nas više počelo tako da živi…
Ovaj svet bi postao pravi pravcati Raj…
I možda nam stručna pomoć ne bi ni bila toliko potrebna…

Jedan od najznačajnih fenomena koji se može uočiti u ovoj novoj eri „instagram“ emotivnosti i seksualnosti…koja je u potpunosti redefinisala muško-ženske odnose…je to da u tim neobaveznim i neozbiljnim vezama i vezicama moć i kotrolu uvek ima osoba kojoj je manje stalo…
Prosto je…
U odnosima baziranim na zadovoljstvu…uzbuđenju i instant radostima i gratifikacijama…i maltene neograničenom ponudom i mogućnostima…uvek će osoba koja suštinski i nema šta da izgubi…uvek napraviti pravila igre takvim…da baš njoj bude lepo…onoliko i onda kada to ona želi…
Druga strana će imati samo opciju da bira između toga da bude tako kako je ponuđeno ili da ne bude nikako…
Što je sasvim pošteno…
I ok…
Čak i prijatno…
Ukoliko ste vi ova Gornja osoba…
A to je uvek osoba koja je bolja Prilika…
Koja ima bolje resurse koji su joj bitni…
Koja je sigurnija u sebe i samopouzdanija…
I koja posledično ima više opcija…
Alternative su sve u životu…
I ultimativni repelent za nesreću…
I ko ih ima neće dugo patiti…
I brzo će naći sebi mesto pod Suncem…gde će mu biti dobro i lepo…
Stoga je jedno rešenje da mi postanemo takva osoba…
K’o u onom starom fazonu…kad drugarica teši drugaricu…“zamisli sestro nije mi dečko čestitao rođendan – pa to je zato što imaš samo jednog dečka…“ 🙂
Osoba koja se ekstremno potrudila da se unapredi na poljima koja su joj važna…
I iz kojih će posle crpiti samopouzdanje…
Koja zna koliko zaslužuje…
Koja ne pristaje na manje…
I koja to lako sebi može pronaći…
Ili da toliko sazrimo…unapredimo i očvrsnemo sebe…
Da se pitanje koliko vredi i koliko zaslužuje V.Đ. izmesti iz domena spoljašnjih uticaja…mišljenja i fidbekova…u Domen Unutrašnjeg…i da se tu uvek upoređuje sa sopstvenim sistemom vrednosti…koji je decenijama baždaren upornim radom na sebi…
Zamislite psihijatra koji je oseća dobro i zadovoljno sobom samo kad mu pacijent kaže da je dobar…i da nešto zna…
Mislim prija…
Ali nije presudno…
Profesionalci kojima se divim na svetskom nivou imaju jako precizno podešen sistem vrednosti…i manir kako šta treba raditi…godinama unapređivan čitanjem kako su najbolji psihijatri u istoriji nekada nešto radili…i posmatranjem svojih Učitelja i slušanjem njihovih iskrenih saveta…i predloga kako nešto treba uraditi…koji su iako dobronamerni ponekad veoma oštri i brutalno iskreni…jer se jedino tako i može naučiti…i jedino takvi i ostaju urezani u svest…
Recite takvima da su Budale…neće se potresti…ako su ispoštovali taj svoj unutrasnji sistem vrednosti…i samo će se nasmešiti…ili vam povećati terapiju… 🙂
Recite im da su Geniji…neće odlepiti od sreće…jer su svesni da je to što vi mislite tako samo igrom slučaja zato što se neka muka rešila ili neki bol prestao…i što su svesni koliko još trebaju da rade i uče…da bi se samo asimptotski približili tom nekom zamišljenom savršenstvu a svesni da ga nikad niko nije dodirnuo…
Ali svakako oni kontrolišu svoju sudbinu…
Raspoloženje…
I ideju koliko vrede…
Ko to uspe…
Niko mu neće moći ništa…
Čak ni seen na instagramu…
Ili nepogledan stori snimljen baš za te neke posbne oči…koje su imale nešto mnogo pametnije da gledaju… 🙂
Što su svakako jedni od najčešćih razloga zašto omladina danas dolazi na psihoterapiju…
O nek’ ih Bog čuva…
Od srca im želim da im to bude najveća muka u životu…
Zauvek… 🙂

„Ne postoji lift ka uspehu…moraš ići stepenicama“…
Natpis u mom gym-u…
Koliko je ovo samo istinito…
Prosto…
Sve što dobijemo na tacni prvo nam ništa neće ni značiti…
A drugo neće nam popraviti samopouzdanje…
Koje je možda i najvažnija pojedinačna karskteristika koja će odrediti nečiji život…
Samopouzdanje se stiče samo mukom…znojem i suzama…
Kada dugo idemo uzbrdo ka nečemu što nam je zaista važno…
Nažalost…jer je taj put uvek težak… mukotrpan…i bolan…
A na sreću jer to znači da svi mi mozemo poći tim putem…odakle god startovali…
Trud je ultimativno ljudsko pravo…
I supermoć…
Zato je i dobro upravo kad nam ne najteže pokrenuti nešto dobro…
I nešto što zavisi samo od nas…
Čisto kako bismo bili posteni prema sebi…i dobili saznanje da smo dali sve od sebe…
I ostavili srce na terenu…
Potruditi se maksimalno ne iz mrznje već iz ljubavi prema nama samima…
I poštovanja prema nekoj budućoj verziji nas…
Koja će imati bolji život…
I kojoj će sve biti lakše…
Kad jednom krene…
To ionako nikad nisam shvatio…
Ono Đoletovo „da l’ grom odabira hrast…il’ se to hrast munjama nametne?“…
Da li to važi i obrnuto…
I za sreću…
I dobre dane…
Da li je život samo beskonačna sinusoida loših i dobrih Vetrova…
Koji će nam duvati u prsa…ili u leđa…
Jer…
Prosto uvek kad sam se jako potrudio… Nagrada je došla na kraju…
I Kopno sa Rajskim Voćem se pojavljivalo na Horizontu…
Nikada pre…
Apsolutno nikada…
I sad mi je nekako glupo da taj Modus Vivendi napuštam…
I mogu samo da vas posavetujem da i vi tako probate…
Nećete verovati šta sve moji klijenti postižu…
Kad se zainate…
I zalete…
Kada dugo upiru iz petinih žila…
Iako boli…
Iako je teško…
Iako još ničega lepog nema na vidiku…
A onda odjedanput…
Voilà…
Eto stare čarobnice Inercije…
Eto dobre Sreće koja uvek prati hrabre…
I eto Duge u Grudima…
Više stvarno nisam siguran u nepomerljivost Planina…
Jedan će vala i njih pomeriti… 🙂